“Павле, брате, сјећаш ли се се деведесетих година и Народне слоге? Ја био либерал а ти симпатизер Народне странке! Ја национални Црногорац а ти национални Србин! А стајали смо заједно на скупу, један поред другог. Зар је могуће да се тога не сјећаш?! У једном тренутку смо кренули у протестну шетњу никшићким улицама. Било нас је десетак хиљада. Сјећам се дједа који је из голфа двојке, нервозан због тога што мора да сачека цијелу колону како би прошао са аутом, гранао рукама и гласно викао – акобогда, људи, акобогда! Зар је могуће, Павле, да се баш ничега не сјећаш”?!
Пише: ђакон Павле Љешковић
Док ми то говори, његов старији син се пење на последњу наслагу снијега испред Цетињског манастира и покушава да се клиза. Млађи син, који би могао имати пет или шест година, све вријеме зачуђено гледа у моју мантију и сваких пар минута поставља исто питање: “Тајо, зашто овај чико носи хаљину”?
Прича ми како се од тих деведесетих година нимало није промијенио и како је остао вјеран идеји Либералног савеза.
„Сјећам се када ми је кум, који је био један од првих људи у Никшићу који су радили штампу на мајицама и дуксерицама, поклонио дуксерицу са капуљачом, на којем је великим зеленим, латиничним словима писало – НЕГО ШТО! То је, заправо, био слоган либерала за неке изборе. Ако ми вјерујеш, још увијек тај дукс чувам, иако сам се толико од онда раскрупњао да га не могу обући”! Каже ми да већ неких двадесетак година живи и ради у Словенији. На одмору је, па је одлучио да доведе дјецу како би их упознао са љепотама Црне Горе. Јутрос су се највише задржали у цркви на Ћипуру, у којој се сликао заједно са дјецом поред гроба краља Николе.
„Тих деведесетих година су сви моји другови из улице били у либералима. Заједно смо одлазили на скупове у свим црногорским градовима у којима су се одржавали. А онда је дошла та фамозна деведесет и седма година и већина њих су се промијенили и учланили у партију против које смо до тад редовно гласали, а која је тада преузела програм и идеју Либералног савеза. Толико сам се разочарао, да сам прекинуо све контакте са тим друговима, иако их читав живот познајем. Они су се убрзо готово сви запослили у државне фирме, а ја сам морао да одем преко границе како би нашао пристојан посао”.
„Али тајо, зашто тај чико носи хаљину”, опет се зачуо звонки глас дјечака, који је овог пута лијевом ручицом додирнуо рукав моје мантије. Његов отац је само прстима прешао преко дјечакове плавкасте косе и наставио са монологом: “И ево, сад док смо се возили примијетио сам поред пута билборде на којима је слоган – НЕГО КО! Па зар је могуће да те скупе маркетиншке агенције нису у стању да им смисле неки оригиналнији слоган?! А и та прича око Цркве! Кад сам био млађи, изјашњавао сам се као атеиста. Међутим, што више старим, све више вјерујем у Бога. Кад идем у цркву – идем у ону која је канонска. Не смета ми што је у питању Српска православна црква”.
Убрзо нам је пришао његов старији син, учтиво се поздравио са мном и упитао оца када ће да крену. При одласку ми је рекао да му је драго што смо се баш овдје, на Цетињу сасвим случајно срели. Према аутомобилу, који био паркиран код Владиног дома, су се кретали прилично брзим корацима. Но, његов млађи син је, ипак, успио да се окрене неколико пута и да ми махне десном ручицом, упућујући и даље својим ситним, тамним очима упитне погледе према мојој мантији…
Извор: mitropolija.com
