(Фото: Данас)
Огромна енергија друштва, у време претеће друштвене пропасти, програмиране беспомоћности и организоване производње друштвене конфузије, преусмерена је у приватне фасцинације, у живот у микросветовима и затвореним мехурима без правог учешћа у одлукама од којих зависе опоравак и опстанак овог друштва Књига сећања историчара Васа Чубриловића подсетила ме је на једну причу канадског писца и политичког филозофа, дугогодишњег председника Међународног ПЕН-а Џона Ралстона Сола. Човек занимљиве биографије и разноврсних интересовања, Џон Ралстон Сол је књигу прича Мрачна прикљученија засновао на аутобиографским искуствима из готово целог света. Његов свезнајући приповедач, у коме ваља видети и пишчев алтер его, путује по свету у потрази за судбинама и догађајима достојним узбудљиве приче. Солов приповедач истражује Исток и Запад, Европу и Африку, Азију и Јужну Америку. Он разговара с крунисаним главама и некрунисаним главама овенчаним само осећањем властите мисије, с револуционарима и диктаторима, с прогоњеним и прогонитељима, с људима који су покретали друштвене промене и с моћницима, са завереницима и с тумачима историје.
Тај интелектуални номадизам довео је Соловог приповедача у Београд, где му је понуђено да се сретне с једним од сарајевских атентатора на надвојводу Франца Фердинанда. Такву понуду није могао одбити неко ко је од сусрета с несвакидашњим Људима обликовао хронику модерног доба. Тако се приповедач Мрачних прикљученија срео с Васом Чубриловићем, о чему говори у причи „Ћаскање са атентатором на диктатора“. Одлазећи на тај разговор, Солов приповедач жели да чује причу из прве руке.
Али Чубриловић, историчар и сведок историје, не жели да прича о историји у којој је учествовао и коју је истраживао. Док се Солов приповедач стално враћа на атентат, Чубриловић, уместо о прошлости, говори о антиципацији будућности коју је назрео у разговору с јапанским научницима које је срео у Српској академији наука и уметности: „Ја верујем у напредак. Свуда га видим. Јуче сам се срео с групом јапанских компјутерских стручњака. Савршено је изводљиво повезати Југословене информатичком мрежом која може продрети на локални ниво.“ Од тог часа прича се претвара у рашомон. Свако говори своју верзију стварности: приповедач остаје на страни историје, Чубриловић се опредељује за будућност. У том опредељењу приповедач на крају не препознаје само историчарев отклон од историје, већ и потребу за новом митологијом „која ће људе забавити у време политичке испразности“.
Чубриловић је критичар краља Александра, а један од главних узрока су краљеве аутократске тежње. У прво време оне се огледају у прекомерном уплитању у политички живот, потом у мешању у рад и унутрашње устројство политичких странака, на крају њихово разарање, наметање краљевих људи и краљу лојалних руководстава. То је уништавало политички и парламентарни живот
Док у другој половини осамдесетих година не жели да прича о историји у којој је учествовао, Чубриловић је непосредно пре тога писао своја Сећања која ће остати незавршена, а потом, стицајем околности, деценијама неће бити објављена (Вукотић медиа, 2022). У Сећањима Чубриловић је најисцрпнији када говори о догађајима који су најудаљенији у времену. Слика детињства, школовања у тузланској гимназији, неколико фаза политичких борби босанских Срба од Берлинског конгреса до Првог светског рата, истраживање миграција балканског света у дугим вековима турске историје, Сарајевски атентат, процес атентаторима и живот у ратним затворима, неке су од најупечатљивијих страница ове значајне књиге. Што је ближи тренутку писања, Чубриловић као да више планира него што пише. О томе сведочи и неколико сачуваних и неостварених планова о поглављима посвећеним међуратном периоду. Чубриловићева Сећања се завршавају с два кратка есеја о Југославији у Другом светском рату.
У њима више говори историчар него писац мемоара. О томе шта је било после, у времену када ће се сарајевски атентатор претворити у двоструког Титовог министра и у коме ће бити један од последњих заточника југословенске идеје, Чубриловић не каже више ништа. Као у причи Џона Ралстона Сола: испричао је оно што је хтео, оно што није хтео да прича оставио је по страни, као да то није ни проживео и као да то не вреди ни причати у новим временима и у новим околностима.
Међу многим важним искуствима из Чубриловићевих Сећања једно питање делује посебно актуелно у савременим околностима. Занимљиво је да то питање не помиње ниједан од приказивача ове књиге. То би већ могло да буде сведочанство о нашем времену. Реч је о питању разарања политичког живота и политичких странака у Југославији између светских ратова, за којим посеже краљ Александар. Из Сећања је јасно да је Чубриловић критичар краља Александра, а један од главних узрока те критичке перспективе јесу краљеве аутократске тежње. У прво време оне се огледају у прекомерном уплитању у политички живот, потом у мешању у рад и унутрашње устројство политичких странака, на крају њихово разарање, наметање краљевих људи и краљу лојалних руководстава. То је уништавало политички и парламентарни живот. Онемогућавајући странкама нормалну политичку динамику и самостално учешће у политичком животу, краљев интервенционизам је подривао демократију и компромитовао политичку јавност. Политика се измештала изван странака које су губиле углед и у чланству, и међу гласачима, и у укупној јавности.
Успон таблоидне елите и укидање јавног дијалога ускратили су простор за критичко мишљење и претворили Србију у друштво токсичне поларизације, цензуре и аутоцензуре. Огромна енергија друштва, у време претеће друштвене пропасти тако је преусмерена у приватне фасцинације, у живот у микросветовима и затвореним мехурима без правог учешћа у одлукама од којих зависе опоравак и опстанак овог друштва
У многим историјским списима се говорило како су грађанске политичке странке из доба Краљевине Југославије потрошиле углед и поверење, што је отворило пут новом политичком поретку у Југославији после Другог светског рата. Нигде нисам нашао тако прецизан и детаљан опис узрока тог губитка угледа и поверења као у Чубриловићевим Сећањима. Чубриловић, истина, не доводи изриком у везу послератни политички поредак и међуратно разарање политичког живота и политичких странака, што је водило многобројним кризама и трвењима, сукобима без политичког разрешења и дворском потчињавању политичког поретка. Његов је опис, међутим, детаљан и недвосмислен и када говори о краљевом преузимању Земљорадничке странке, у којој је Чубриловић био члан, и када говори о минимизирању и растакању утицаја других странака, међу њима и Радикалне, тако што се угледна и утицајна места у државној управи, на основу резултата избора, дају другоразредним страначким људима, а не онима који су водили странке и обликовали страначке политике.
Чубриловић није ни први, ни последњи који је сведочио како нема демократије без политичких странака, ни политике без начела, ни истинског јавног живота без критичког мишљења. Али је то показао на једном конкретном историјском примеру: како се од разарања политичких странака и политичког живота најпре дошло до серије криза, а потом и до политичке и државне катастрофе. Он верује да је такво компромитовање политичких институција посебно тешко погодило Србију која је у заједничку државу ушла с парламентарним системом и аутентичним политичким странкама. „Тежње краља Александра да поступно поломи политичке покрете и људе код Срба и осигура себи самовладу полако су успешно долазиле до израза. (…) Он је по вољи од 1926. до 1929. састављао и обарао владе и доводио на њихово чело све слабије и неодговорније људе из разних грађанских партија, пре свега из Радикалне странке“, пише Чубриловић, да би један од врхунаца овог процеса окарактерисао речима да су, захваљујући политици краља и његових првих сарадника оличеној у поступном разбијању „политичких покрета код Срба“ и довођењу „на власт њихових креатура“, омогућили „долажење у Скупштину људи врсте Пунише Рачића и другова“.
Историја се, наравно, никада не понавља ни по једном обрасцу. Не понављају се ни људи, ни догађаји. Некадашње трагедије премећу се неретко у фарсе, мада понекад умеју у новим околностима да постану и катастрофе с несагледивим последицама. Историја, свеједно, обликује искуство које заједнице могу да приме или да се с њим, на своју штету, коначно разиђу.
Стварајући друштвену гадљивост према политици и ширећи опасну идеју „сви су исти“, режим се после 2014. поистоветио с државом, да би се после 2016. године с државом поистоветио један једини човек. Он се издаје за државника који, инокосан и са свих страна угрожен, брине народне и државне бриге, док су сви остали незајажљиви политичари који се боре за власт
Читајући сведочанство о разарању политичког живота у међуратној краљевини, не можемо да превидимо разарање политичких странака и политичког живота у Србији после 2012. године. Можда ничему режим Александра Вучића који је тада настао и чији се развој може пратити у три фазе (2012-2014; 2014-2016; 2016-2023) није приступио на тако систематичан начин као уништавању политичке структуре друштва. Тај поступак је услов неограничене моћи режима, која ће се потом манифестовати у потпуној контроли над медијима и економијом, епској корупцији и неразмрсивим односима с криминалним структурама. Петооктобарска демократска република се тако није наставила демократским устројством којим влада подмлађена класа поражена Петог октобра, већ се суновратила у аутократски поредак личне власти и култа личности, расточених политичких странака и разорених институција.
До свега тога није се дошло ођедном. У специфичним околностима светске економске кризе, косовске кризе и међународне подршке стабилократији у Србији и на Западном Балкану, режим је посегнуо за организованом и масовном компромитацијом и криминализацијом политике као мишљења, занимања и организованог деловања. Стварајући друштвену гадљивост према политици и ширећи опасну идеју „сви су исти“, режим се после 2014. поистоветио с државом, да би се после 2016. године с државом поистоветио један једини човек. Он се издаје за државника који, инокосан и са свих страна угрожен, брине народне и државне бриге, док су сви остали незајажљиви политичари који се боре за власт. Тотална пропаганда, која омогућава режиму да у практично једном дану заступа потпуно различите погледе на исто политичко питање, омогућила је да се у најширим слојевима политика представи као опако, штетно и саможиво занимање доконих људи који не презају да своје амбиције претпоставе народном добру и државним интересима. Кампање застрашивања и срамоћења подстакле су многе људе да се повуку из политике и удаље из јавних послова. Успон таблоидне елите и укидање јавног дијалога о било којој теми ускратили су простор за критичко мишљење и претворили Србију у друштво токсичне поларизације, цензуре и аутоцензуре. Огромна енергија друштва, у време претеће друштвене пропасти, програмиране беспомоћности и организоване производње друштвене конфузије, тако је преусмерена у приватне фасцинације, у живот у микросветовима и затвореним мехурима без правог учешћа у одлукама од којих зависе опоравак и опстанак овог друштва.
Тотална пропаганда, која омогућава режиму да у практично једном дану заступа потпуно различите погледе на исто политичко питање, омогућила је да се у најширим слојевима политика представи као опако, штетно и саможиво занимање доконих људи који не презају да своје амбиције претпоставе народном добру и државним интересима
То је, заправо, кључно питање. Да би се опоравило друштво, неопходно је обновити демократску политичку заједницу. Политика и демократија су незамисливе без политичких странака. Њих не могу да замене никакве вође и месије, ни наводно просвећени апсолутисти, јер је сама идеја апсолутизма непросвећена. Али политичке странке не могу саме да, у условима аутократије, обнове демократски поредак. За то је потребно читаво друштво, људи различитих генерација и сензибилитета, идеологија и политика, уједињени у великом хтењу да се друштво врати сваком грађанину који га чини и да се избегну кризе и катастрофе којих се сећа сведок историје Васо Чубриловић.
Гојко Божовић
Извор: Радар
