Ceo jedan „ruski svet“ je uništen i niko ga ne pominje, a živeo je između dva svetska rata u Boki Kotorskoj. Tragove „belih Rusa“ koji su pobegli od boljševika sa obala Crnog Mora, iz Odese i sa Krima, pronašao je njihov potomak Leonid Kampe. Otkrio je da su dali nemerljiv doprinos razvoju Kotora, grada bogate istorije koji je bio njihova luka spasa
Ovom temom se bavilo jako malo istoričara. Kampe je prikupio sve što je mogao da nađe u državnim i arhivu Srpske pravoslavne crkve i ove dragocene informacije pretočio u knjigu.
Dolazak „belih Rusa“
Prvi je u Boku uplovio američki razarač sa 33 visoka oficira generala Petra Vrangela, a sledeći je doneo prvih 1700 iscrpljenih civila. Za manje od mesec dana 1920. godine je stiglo više od 25 hiljada Rusa.
„Najveći talas bio je posle evakuacije Krima, tek kad su bili na pučini, saznali su gde idu. To su bili uglavnom trgovački brodovi, veliki prekookeanski trgovački parobrodi. Rusi su bili smešteni u tovarnom prostoru ili na palubama. Dešavalo se da su bili u brodu kojim je prevožen ugalj, iskrcani su potpuno crni“.
Vlasti u Kotoru očekivale su svega pet hiljada izbeglica, stiže ih mnogo više, a sa njima stiže kuga, tifus, kolera. Zato su prvo iskrcavali lekare, a narod je mirno na brodovima čekao da prođe karantin, ponekad i mesecima. Za to vreme, na kopnu, u Đenovićima i drugim mestima, podizane su barake.
Rusko blago stiže u Kotor
Jedrenjak „Samara“ koji je u Boku uplovio u leto 1920. Kotor stavlja u vrh svetskih vesti. Brod je stigao nenajavljeno, a za njim i specijalni carski namesnik. Njujork Tajms piše da je dovezao 40 tona srebra i zlata evakuisanih iz Petrogradske banke.
„Čim je pristao u Kotor, oko njega sa okupio kompletan garnizon i niko nije smeo da mu priđe, čak ni lučke vlasti nisu smele da se popnu na brod, da vide šta je dovezeno, što je civilnim vlastima delovalo krajnje bezobrazno. Danonoćno ga je istovarala vojska, tovar prevozila u vojne magacine koji su se nalazili u Tabačni. To mesto je posebno čuvano“, kaže Kampe.
Brojna su nagađanja o tome šta se tačno nalazilo u sanducima, prateći arhivski materijal on je naišao na izveštaj o pljački blaga, stražar je pustio jednu lokalnu porodicu u magacin, zauzvrat je tražio deo plena.
„Provala je konstatovana odmah, ali nisu mogli da otkriju šta je opljačkano, ko je i koje blago uzeo. Posle nekoliko meseci policija je dobila dojavu da se u toj i toj kući u Kotoru, u dnevnoj sobi ispod drvenog poda kriju vreće sa blagom. Pohapšena je cela porodica i komandir straže“.
Bila je to vest dana, o ovom događaju pisala je i beogradska „Politika“, a kasniji tekstovi govore da je „rusko blago“ otišlo ka zapadnoj Evropi.
Tragajući za informacijama koje je dobio od lokalnog sveštenika Mome Krivokapića, Kampe je otkrio da je istim brodom stigla i druga vrsta blaga, crkvena zvona. Prepravljena su i postavljena na zvonik crkve Presvete Bogorodice na pravoslavnom groblju u Škaljarima.
Amerika optužuje Srbiju
Do 1921. u Boki je već bilo 11700 izbeglica, najveću pomoć pružio je američki Crveni krst, ali vlada te zemlje za lošu organizaciju prihvata optužuje isključivo Srbiju. Bune se i Italijani koji Boku smatraju svojom, Francuzi pokazuju licemerje, traže da se svaki brod iskrca u roku od dva dana, što je nemoguće.
Kampe je došao do saznanja da su Rusi u nekom trenutku zabranili svojima da kupuju na lokalnoj pijaci u Kotoru. Boka je posle Velikog rata bila gladna, a doživela je demografski udar. Imala je manje od 6 hiljada stanovnika, a stiglo je pet puta više ljudi.
„Zamislite tu logistiku, koja nije radila, a koja je bila potrebna da snabde hranom, obućom, odećom, sanitetskim materijalom toliko ljudi. Lokalno stanovništvo je to iskoristilo da podiže cene, iako Rusi nisu došli sa velikim parama, prodavali su ono što su imali na sebi“.
Odgovorne su bile i lokalne vlasti, dan nakon što je u Kotoru zvanično osnovana Ruska kolonija, uprava grada izdala je oglas kojim se „zabranjuje iskorištavanje ruskih izbeglica od strane stanodavaca“.
Briga kraljice Marije i kneza Pavla
Vlasti su imale neverovatno razumevanje za ruske izbeglice, pre svega zbog prijateljstva Srbije i Rusije. Ruski vojni invalidi bili su pod patronatom kneza Pavla, svojoj organizaciji dali su njegovo ime. Posebno nežna prema invalidima bila je kraljica Marija, i došla je u Prčanj da ih poseti.
Govoreći o odnosu države prema „belim Rusima“, Kampe kaže;
„To je jedini slučaj u svetu da je neka zemlja prihvatila vojsku druge zemlje, pustila je na svoju teritoriju pod punim naoružanjem“.
Grofica krojačica
Dolazak Rusa podiže medicinu na viši nivo, menja prosvetni i kulturni život u Kotoru, oni organizuju umetničke večeri kojima prisustvuju svi građani.
Grofica Jelisaveta Golovina, sopran, solista je u horu Srpskog pevačkog društva „Jedinstvo“, ali uporedo i modistkinja, u njenom salonu oblače se kotorske dame.
Horom Risanskog pevačkog društva diriguje Rus, kao i horom srpskog pevačkog društva „Sloga“ u Perastu. Invalidski dom u Prčnju, koji je posebna, veoma važna tema Kampeove knjige, ima svoj hor.
Dve pravoslavne crkve – kao jedna
Ruska pravoslavna crkva praktično se stavila pod pokroviteljstvo Srpske, kanonski je nesmetano delovala, bilo je dozvoljeno i primanje ruskih sveštenika u službu SPC.
Vernici su je doživeli kao svoju, pomogli izgradnju crkve Svetog Save u Tivtu, dali priloge za izgradnju crkve Svetog Petra u Prčnju. Izgradili su i svoju, kapelu Svetog Nikolaja, u sastavu Invalidskog doma u Prčnju. Kada je osveštavana, kralj je na svečanost poslao svog izaslanika.
Bila je to 1940. godina, početak novog pakla za „bele Ruse“. Nakon Drugog svetskog rata ruska kapela je uništena, do te mere, da se ne zna ni gde se tačno nalazila. Otac Ignjatije Ozerov koji je „po oslobođenju“ prognan, kao i svi stanari Invalidskog doma, spasao je ikonostas i dao ga na čuvanje srpskoj crkvi u Kotoru.
Gde su nestali Rusi iz Kotora
Promenom sistema 1945. godine, ljudi koji su jednom pobegli od komunista, opet su bili suočeni sa njihovim dolaskom, uplašili su se, mnogi su bežali.
„Dosta njih je krajem rata oterano u Albaniju, dosta ih je, nažalost, i pobijeno. U narodu je zavladao strah, gledali su da izvuku žive glave. Oni koji su ostali, maltretirani su. Moj deda je, iako je bio u partizanima, jedan i od osnivača kinematorgrafije u Crnoj Gori, išao je jednom nedeljno na prevaspitavanje do kraja problema sa Informbiroom. Na kraju je i umro od toga, od batina“, kaže Leonid Kampe.
Njegovu knjigu „Rusi u Kotoru između dva svetska rata“ izdao je Ruski naučni institut.
Senka Miloš
Izvor: Sputnjik
