У ситуацији када је због неповољног развоја догађаја дословце на коцки свјетски мир, од мање је суштинске важности ко је заиста крив – да ли НАТО који је своје војне базе упорно гради на границама Русије, или пак Русија која своје границе превише примакла границама НАТО-а
У прољеће 1949. државни секретар САД Дин Ачесон свједочио је пред Спољнополитичким одбором Сената о сврси настанка Сјеверноатланског савеза. На одушевљење предсједавајућег, сенатора Тома Конелија, Ачесон је тврдио да НАТО неће бити усмјерен ни против једне земље – „већ искључиво против агресије“.
ПРЕДСЈЕДАВАЈУЋИ КОНЕЛИ: Другим ријечима, уколико земља која није потписиница (овог споразума) не помишља, не размишља и не планира агресију, или оружани напад на неку другу земљу, нема разлога да страхује од овог споразума“.
СЕКРЕТАР АЧЕСОН: То је тачно, сенаторе Конели. Чини ми се да би сваку земљу која тврди да је овај споразум усмјерен против ње требало подсјетити на библијску изреку да -„бјеже безбожници кад их нико не гони“.
Пола вијека касније НАТО се удаљио од основне замисли његових оснивача по којима Сјеверноатланска повеља не би требало да представља чак ни војни савез, већ „савез против самог рата“. 1999. године извршена је агресија на СР Југославију – земљу у срцу Европе која је нити планирала, нити помишљала да изврши војни атак на неку другу земљу.
Многи су то тада тумачили као покушај да се НАТО као један ипак реликт Хладног рата ревитализује, тј. да након нестанка СССР-а и Варшавског пакта, поново пронађе разлог да постоји. Алијанса је од тада до данас у фази експанзије са интенцијом да усиса готово све бивше чланице некада источног блока.
75 година касније НАТО се својим ширењем на исток увелико налази у дворишту Русије, што у Москви, благо речено, гледају са подозрењем. Док су као најновије чланице примљене Шведска и Финска, у Украјини букти стравичан рат, што стратеге у Алијасни не спречава да кују планове о чланству Украјине у НАТО. У тренутку када се и Балтик полако милитаризује, амерички милијардер Илон Маск идеју о Украјини као следећој чланици упоређује са сценаријом о нуклераном армагедону.
„Овако почиње филм о нуклеарној апокалипси“ – коментар је Маска на говор државног секретара САД, Ентонија Блинкена, поводом 75-годишњице Алијансе, у ком поручује да ће Украјина ући у НАТО.
Како ће изгледати даља авантура ширења Алијансе на Исток за сада може само да се нагађа. Ипак, упозорење да се ради о „трагичној грешци“ које је још 2. маја 1998. у New York Times-у изрекао не било ко – већ писац чувеног Дугог телеграма из Москве- Џорџ Кенан, дјелује све злокобније.
Амерички дипломата и стратег, идеолог чији ће чланак из 1947. за Foreign Affairs послужити као библија политике обуздавања због које су САД изашле као побједник из Хладног рата, тврдио је тада да: „неуротичан поглед Кремља на међународне односе потиче од традиционалног и инстиктивног руског осјећаја несигурности“.
С тога је овај изузетан аналитичар под крај живота био разумљиво констерниран чињеницом да Алијанса након 1995. креће у нови талас експанзије ка истоку:
„Није било никаквог разлога за све ово. Нико више никоме не пријети. Ширење (НАТО-а) ће учинити да се очеви оснивачи ове нације преврћу у својим гробовима. Потписали смо да ћемо штити читав низ држава, иако немамо ни ресусре, нити намјеру да то озбиљно чинимо“, казао је забринути Кенан.
Оно што је опомињуће јесте да је све наведено изречено у моменту када је НАТО тек отпочињао своју експанзију источно од ријеке Одре. Резултат свега је да је 25 година касније свијет, а нарочито Европа, далеко ризичније мјесто за живот. Околност да се тренутно на тлу Европе води рат превасходно говори о недостатку простора за стратешки компромис између Запада, односно Америке и Русије.
У ситуацији када је због неповољног развоја догађаја дословце на коцки свјетски мир, од мање је суштинске важности ко је заиста крив – да ли НАТО који је своје војне базе упорно гради на границама Русије, или пак Русија која своје границе превише примакла границама НАТО-а.
Небојша Поповић
