У оквиру фестивала „Ћирилицом“ вечерас, 13. септембра, на Тргу између цркава у будванском Старом граду, одржана је промоција књиге Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско- приморског г. Јоаникија. „Дух дише гдје хоће“, чији су издавачи „Ободско слово“ из Подгорице и „Штампар Макарије“ из Београда.
О књизи су говорили: протојереј Александар Лекић, старјешина Цркве Свете Тројице у Старом граду, проф. др Синиша Јелушић, проф. др Душан Крцуновић и Радомир Уљаревић, директор и главни уредник фестивала „Ћирилицом“.
„Дух дише гдје хоће дјелимично посјећа, тако се мени чини, на једну познату и вриједну књигу Митрополита Амфилохија под називом Враћање душе у чистоту, објављену прије неких 30-ак година баш од истог издавача. И књига Дух дише гдје хоће представља један антологион, један цвјетослов, како бисмо рекли на српском језику, у питању су бесједе, предавања, обраћања, текстови у научним зборницима, есеји, предговори и прикази књига, најбољи који су настали из пера Митрополита Јоаникија“, казао је о. Александар Лекић.
Нагласио је да се и у темама између ове двије књиге „Дух дише гдје хоће“ и „Враћање душе у чистоту“ могу уочити сличности, што опет није случајно јер је Митрополит Јоаникије достојни насљедник и ученик Митрополита Амфилохија:
„Он прати свог учитеља по много чему: избор тема, сензибилитет, правац мишљења… И ту нема ништа необично, већ нормално и природно кад је у питању однос учитеља и ученика. Ипак он све ове поменуте теме и друге, обрађује на свој оригиналан начин. Неке од тих тема су: Његошева теологија, Његошево пјесништво, Ловћенска капела као велики идентитетски симбол Црне Горе. Затим ту су разни омажи и тумачења поезије великих пјесника новијег времена, сагледавање личности и дјела великих архијереја и свештеника кроз историју Српске православне цркве до нашег времена.“
О самом концепту књиге говорио је г. Радомир Уљаревић, уредник овог издања, који је посебно изразио велику духовну и професионалну радост због прилике да књига Митрополита Јоаникија буде представљена управо на овом тргу који је током протекле деценије постао важно мјесто сусрета књиге, писане ријечи и наше духовне и културне баштине, мјесто на ком се потврђује да дух дише гдје хоће.
„Књига Митрополита Јоаникија Дух дише гдје хоће није само још један наслов у каталогу издавачке куће, већ је ово дјело за издавача истински празник јер оно у себи сажима ону најфинију, често невидљиву нит која спаја дубоко богословско искуство са високим, врхунским културним и интелектуалним дометима нашег времена. Наслов ове књиге, преузет из Светог јеванђеља по Јовану, савршено одсликава њену унутрашњу природу. Слобода духа о којој Митрополит пише јесте управо она сила која надахњује човјека да ствара, да мисли својом главом“, рекао је г. Уљаревић.
У наставку је казао да су текстови сабрани у овој књизи настајали у дужем временском периоду. То су огледи, бесједе, предавања и студије у којима Митрополит Јоаникије сагледава не само духовну историју наших простора, већ и најболнија питања савременог човјека.
„Као уредник у издавачкој кући имао сам привилегију да пратим како ови текстови, када се нађу на једном мјесту, граде складну цјелину. Са једне стране Митрополит нас води кроз дубине православног богословља, појашњавајући нам тајне вјере на свој кристално јасан, очински начин. Са друге стране, он се показује као врхунски познавалац књижевности, културе и философије. Његови есеји о Његошу представљају нов, свјеж и упечатљив допринос његошологији. Он не посматра књижевност споља, он је осјећа изнутра, кроз призму вјечности и божанског надахнућа. Представљањем ове књиге на фестивалу Ћирилицом, ми шаљемо поруку да наше писмо, наша ћирилица јесте управо онај језик којим овај дух проговара кроз нашу историју и нашу културу. Митрополит пише језиком који је истовремено раскошан и сведен до најчистије једноставности. То је језик који не раздваја, већ сабира и обједињује, баш као што је и ова књига вечерас све нас овдје сабрала“, поручио је г. Радомир Уљаревић.
О Митрополитовом доживљају и сагледавању поезије великих пјесника нашег времена: Љубомира Симовића, Миодрага Павловића, Рајка Петрова Нога, Ранка Јововића, Гојка Ђога, Мирослава Максимовића, Момира Војводића, Радована Бећировића, говорио је проф. др Синиша Јелушић, академик Црногорске академије наука и умјетности. У свом излагању посебно се осврнуо и на наслова књиге Дух дише гдје хоће, с обзиром да ни један посебан оглед није насловљен тим именом, истражујући право значење овог наслова у контексту цјелине књиге.
„У готово четрдесет огледа, сабраних у пет поглавља књиге далекосежног наслова Дух дише гдје хоће, присутне су три међусобно прожимајуће равни, карактеристичне за овај приступ Митрополита Јоаникија. Прво то је богословска, односно теолошка раван, друга је философска, а оно што је важно да су обије равни, прва и друга, везане за рано студијско интересовање Митрополита, и оно што је посебно важно, то је књижевно интересовање. Дакле, врло занимљиве, темељне, критичке, пјесничке анализе“, казао је академик.
Анализе пјесничких текстова, како је истакао, заправо можемо повезати са оним што један дубински психолог Леополд Сонди зове фамилијарно несвјесним:
„Ја бих рекао да је то везано за породично поетско надахнуће, с обзиром да је Митрополитов брат угледни пјесник Милутин Мићовић, тако да је тај дух пјесничког просто присутан, како сам већ рекао, у фамилијарном несвјесном духу. Ваља указати и на једну важну методолошку разлику, која се тиче теорије тумачења или херменеутике, која нам је посебно важна, неопходна у приступу тумачењу Његоша. Прије свега важно је нагласити да је о Његошу написана читава једна библиотека књига, студија, огледа и да се сваки нови истраживач тумачења Његошевог пјесништва, суочава са великим изазовом, опасношћу. Дакле, или ће у оквирима тог огромног већ тумачења Његошевог дјела упасти у опасност понављања парафраза, које не доносе ништа ново, односно, истицања већ тривијалних судова и ставова о Његошу, или ће покушати, што је наравно веома тежак посао, да дође до нових оригиналних решења у приступу Његошевом дјелу.“
Проф. др Синиша Јелушић је нагласио да је све ове опасности Митрополит Јоаникије успјешно савладао, а да то не би било схваћено као пригодна, похвална ријеч или слово, навео је аргументе на којима темељи тај свој став и указао на неколико исказа самог Митрополита, како би се непосредно могло видјети како звучи његова ријеч, за коју је оцијенио да је врло сажета, да има дубинско значење и тражи један посебан однос концентрације и промишљања.
О Митрополитовом сагледавању Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, као пјесника Косовског завјета, о односу поезије и историје, говорио је проф. др Душан Крцуновић, професор Филозофског факултета у Никшићу:
„Високопреосвећени Митрополит Јоаникије овом бројаницом текстова повјери нам и једно готово, може се слободно тако рећи, молитвено, исповједно, контемплативно тумачење, шта више и једну својеврсну иницијацију, мистагошко искуство свијета, историје највећег пјесника српског језика. Зашто је уопште ова књига насловљена овим чувеним стиховима из Јовановог јеванђеља? Па зато што ти стихови налазе своју потврду управо у Његошевом дјелу. То дјело је јединствено свједочанство мистичне динамике духа као дара који човјеку долази одозго и који се не може задобити ни самим људским умом колико год он био моћан, а још мање неким пуким књишким и школским знањем.“
Уважени професор Душан Крцуновић је нагласио да Митрополит Јоаникије приступа Његошевом дјелу са становишта једног специфичног духовног искуства из којег извире и његова цијела поетика.
„Опредељењем за такав приступ аутор прави дистанцу у односу на двије групе тумачења, односно тумача који Његошево пјесништво виде било као неки сплет утицаја различитих религиозно философских традиција, па онда ту више не можемо да нађемо шта је то Његошево, или као резултат лиценција поетика, дакле стваралачке слободе пјесника, који одступа од утврђених правила и конвенција. И док једни тумачи трагају за, поменутом мало час, догматском првовјерношћу у Његошевом пјесништву, други виде вриједносне домете тог пјесништва баш у његовој догматској неправовјерности. За Митрополита Јоаникије оба приступа су једнако, он каже, упитна. Умјесто тога он Његошу приступа у двије димензије. Наиме, као пјеснику космичке литургије, у којој се онда пројављује теологија свјетлости, и као пјеснику Косовског завјета, и у тој димензији се пројављује пјесничка теологија жртве. Те двије кључне димензије Његошевог пјесништва, једна вјерска и једна национална, драмска, крсно-васкрсно, можемо тако рећи, се пресјецају појединачним и колективним чиновима драме нашег историјског кретања“, казао је између осталог проф. др Душан Крцуновић на представљању књиге „Дух дише гдје хоће“ Митрополита Јоаникија.
На крају ове дивне књижевне вечери сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит црногорско- приморски г. Јоаникије, који је казао да све што је писао, некако писао са осјећањем дуга према онима који су нам оставили велико духовно, али и културно насљеђе.
„И у том смислу могу само да кажем: што сам више се трудио око тога, све сам више осјећао тај дуг. И, наравно, ово мало што сам урадио, сматрам да није ни један мали дио од тог огромног дуга који имамо — да се бавимо нашим насљеђем и да достојно истакнемо оно чиме су нас наши претходници задужили“, истакао је Митрополит.
Обраћање Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија на представљању књиге „Дух дише гдје хоће“, преносимо у цјелости:
Захваљујем организатору ове вечери и посебно професорима који су тако студиозно говорили. Ја некако имам нелагоду због тога што ми се чини да не заслужујем, нити ова књига заслужује толико високих оцјена. Али ја се ту више не питам, књига је објављена и ко буде желио да чита, можда ће у њој понешто интересантно наћи. А наши професори имају тај дар да нађу и открију све оно што вриједи. Вјероватно да су мало то вечерас увеличали и украсили, хвала им.
Али ево, да кажем неколико ријечи поводом ове књиге. Ова света служба коју вршим, тражи од човјека да се бави књигом. Прије свега да чита Свето писмо, богословску литературу, да улази у тајну ријечи Божије, али и у тајну људске ријечи. И бавећи се овом светом службом и служећи ријечи Божијој, некако човјек открије да је дужан својим претходницима. И кроз то предање у које улази, тачно му се укаже и шта је дужан и да би требао нешто да учини, да истакне шта је вриједно у нашем наслеђу, колико му је то могуће и колико он то може.
Ја сам осјетио тај дуг, понајвише према Његошу. Али нисам знао како ће то све ићи. Кад смо прије 20 година професор Јован Делић и ја осмишљавали књижевну награду „Извиискра Његошева“, нијесам слутио да ће ме то много обавезати да се бавим и не само Његошевим дјелом, него и пјесницима који ће добити ту књижевну награду.
Добро, волио сам поезију од своје најраније младости. Понекад нешто и писао, али нисам објављивао — врло мало. И тако се то некако отворило да сам написао и неколико текстова о Његошу. И гледао сам да истакнем оно што није довољно истакнуто или, ако је истицано, да се с тим нисам слагао и да сам желио да кажем своју ријеч о појединим дијеловима из Његошевог великог књижевног опуса. Не знам колико то вриједи, али видио сам да су — као што је било и вечерас, и раније кад сам објавио претходну књигу — да су сви који су говорили ипак се ухватили понајвише за ове текстове које сам писао о Његошу.
А било ми је врло интересантно да трагам за појединим драгуљима које српска поезија садржи, који указују на нашу православну духовност. И ту се може наћи много тога и код савремених пјесника, а камоли ако бисмо кренули од средњег вијека па на овамо.
Двадесети вијек, вијек атеизма, комунизма, вијек „смрти Бога“, како је то говорио Ниче, гоњења, распињања Бога и Цркве — у српском народу дао је велике религиозне пјеснике, велика религиозна пјесничка остварења. Ја сам се само позабавио са неколико наших пјесника и, наравно, само сам гледао да истакнем религиозну потку њихове поезије.
Али исто тако осјетио сам велики дуг и према мом учитељу и духовнику, Митрополиту Амфилохију, и према исто тако мом учитељу, а могу рећи и духовнику, може — јер сам га много волио — према Владици Атанасију Херцеговачком, па сам и о њима нешто записао. Па онда сам осјетио дуг и према мом земљаку, великом мученику и исповједнику, Митрополиту Сави Косановићу, па сам и о њему нешто написао. И то углавном гледајући да напишем, истакнем оно што до сада није истицано.
На исти начин сам се бавио и Светим Василијем Острошким. И посебно ми је драго што је имало смисла позабавити се животом и дјелом Патријарха српскога Пајсија Јањевца, чије сам житије написао. Нијесам у суштини ту рекао ништа ново, него сам сабрао оно што је већ било познато и у форми житија — колико сам имао дара за то — написао његово житије, предложио за канонизацију и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је прихватио и уврстио тај мој предлог на разматрање. И, хвала Богу, канонизација је извршена. И тек послије тога, чудом Божијим, нађена је и лобања — нијесмо ни знали, знао је само отац Јустин међу нама, ја нисам знао — лобања Светога патријарха Пајсија у Пећкој патријаршији.
И све остало што сам писао, некако сам писао са тим осјећањем дуга према онима који су нам оставили тако велико и духовно, али и културно насљеђе. И у том смислу могу само да кажем: што сам више се трудио око тога — јер није мени писање једини труд, него просто све радим некако успутно — све сам више осјећао тај дуг. И, наравно, ово мало што сам урадио, сматрам да није ни један мањи дио од тог огромног дуга који имамо — да се бавимо нашим насљеђем и да достојно истакнемо оно чиме су нас наши претходници задужили.
Још једном захваљујем свима вама на пажњи, драга браћо и сестре, и посебно нашим професорима, нашем оцу Александру и г. Радомиру који су овако осмислили и испунили ово вече. Хвала на љубави.
