Када је Србија почетком 19. века из заосталог османског феудализма ускочила у савременост, и то уз помоћ европски образованих Срба Пречана, није било помисли да слободним српским устаницима, донедавно кметовима, треба наметнути некултуру, јер тобоже нису за боље. Управо се кроз читав 19. век у новим варошима, бившим касабама, граде здања високе културе од школа до храмова. Идеја је била да се српско сељаштво модернизује, укључи у свет из кога је насилно истргнуто. Пречани су са собом донели и нове идеје демократског национализма (исковане у Француској револуцији), донели су идеју савремене српске државности.
Проћи ће два века, да Србија и Београд од великог узлета, јер крећу од солидне нуле, преко центра једне регионалне силе као што су биле обе Југославије, и предратна и послератна, западну у лимбо културне, политичке и економске стагнације. Ламенти либералног дела српског друштва, као и злураде критике које се неретко упућују културном Београду из Загреба и Сарајева о томе како је Београд наводно постао касаба, намерно или ненамерно, мимоилазе суштину. У крајњој линији, ниједан од центара бивше Југославије више не представља некакав динамични културни центар. За то једноставно нема довољно капацитета – па ако је Београд заиста касаба – онда су Загреб и Сарајево забачени засеоци, што нимало не радује.
Таутолошки се вртети око промашеног питања „Како је пропао рокенрол?” нас доводи у идејну слепу улицу. Пре рокенрола је пропао џез, пре џеза мноштво других праваца који су увесељавали човека масе, рођеног у епохи индустријализма. Питање где смо као цивилизација погрешно скренули је примамљиво, али неминовно води у ескапизам, у идеју златне епохе. Тај нагон је толико својствен човеку да се помиње и у Јеванђељу када се Петар у тренутку Преображења Господњег обраћа свом и нашем Учитељу речима: „Рави! Добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: Теби једну и Мојсију једну и Илији једну.” Није нам дато да се скријемо под сеницу савршенства и у њој пребивамо јер наше окружење је одраз нас самих.
Подсмевањем с малих екрана замишљеном полуписменом провинцијалцу никако не утиче на отужно стање Балкана у целини и то на свим нивоима. Спрдати се с неким ко нема образовања, ко нема подстицаја да се усавршава, ко за то нема ни могућности, у најмању руку је окрутно, а свакако и безобразно. Да су којим случајем Срби Пречани тако снисходљиво и с презрењем посматрали своју поробљену сабраћу у Османском царству, они не би измислили слободну Србију, већ би на пијаци за робове продавали Милораде и Драгутине аустријским и угарским аристократама. Критика без љубави је неприхватљива, не само на слободном демократском тржишту, где се гласови не могу придобити веселим упирањем прста на туђ недостатак, већ у било ком погледу. Ако мрзиш, не можеш да разумеш, ако не разумеш, ћути.
Висока култура се изграђивала вековима, изграђивала се тако што је елита у чијим су рукама били власт и сви ресурси одлучила да се по узору на антику посвети душевном и естетском самоусавршавању (духовном савршенству елита је тежила у предренесансном, теоцентричном поретку смисла). Да би се родио један Пушкин, неопходно је било претходно изградити изванредне и свестране образовне институције доступне само аристократији (малом броју људи), утврдити такав политекономски систем да Пушкин не мора ништа напорно да ради, само да пише (уметност доступна онима који живе од туђег рада); потребно је било и да претходне генерације украшавају руски језик, играју се с њим, проналазе стилове (руски кмет тај језик не разуме и не може га разумети), на концу потребна је и божанска интервенција – усадити том младом образованом доколичару искру генија (све племство ствара, али генија је мало).
Висока култура, дакле, паразитира на нижим слојевима друштва, она је предивна док гази по врату уловљеног сељака. Утолико социјализам поставља питање, које и данас мами одговор, и то језиком радника и сељака: – Шта ће мени Пушкин, када нити читам, нити пишем, рмбачим по цео дан и умирем млад? Као што су источњачке деспотије достизале светска чуда радом робова, тако и просвећене и продуховљене аристократе своје перо умачу у зној и сузе својих поданика. Демократизација рада и расподеле ресурса доносе и културну уравниловку – никада више један Пушкин или Црњански, или Настасијевић. Никада у свету опште полуписмености, просека, осиромашеног референтног оквира, слабашног категоријалног апарата, никада више један Пушкин. Геније се може родити, али без високе културе то се неће ни приметити.
Савремена елита усмерена је ка стицању капитала, нема више ни духовности, ни душевности. Друштвене науке и уметност ту највише страдају јер представљају непотребно траћење ресурса. Разум је сасвим потиснуо стихију идеја и осећања. То се види на сваком кораку, од начина организације рада и поделе одговорности, до уско специјализованог образовног система. Интелектуалци и уметници су терет на буџету који ничему не доприноси, притом се по квалитету не могу мерити са својим претходницима из прве половине 20. века (осим по квантитету, где их превазилазе). Стога, можемо изместити свакојаки кич у Борчу (чак и фрапантни фараонски споменик Алијеву у Ташмајданском парку из 2011), али нећемо добити Пушкина назад. Кич који се множи Балканом само је последњи симптом неизлечиве болести од које скапавају остаци високе културе.
Желите да вратите Пушкина? Плугове у руке за 95% становништва, за вас колера и неписменост, за 5% аристократа и трговаца уметност. Да, заиста није чудно што нико неће назад, а и они који желе замишљају себе са круном на глави, а не коњском балегом на рукама. Уравниловка је дала своје резултате, демократија је донела незамисливи комфор за апсолутну већину, али је убила хероје и геније. Никад више ни Пушкин, ни Наполеон, чак ни Столипин (и државници могу бити генији). Одсад па надаље само вечни просек, прорачуни и пројекције, али зато суперкомпјутер у џепу (наши „телефони” то јесу), зато виртуелна реалност, зато рад преко компјутера (осим за савремене мигрантске робове), зато шопинг, купањац у Грчкој и преподневна, поподневна и вечерња кафица. Европска цивилизација, наша цивилизација је већ направила свој избор, а отужном призору церекајућег Горана Марковића који себе, окружен општим мртвилом, сматра титаном од блата, највише одговара Његошев стих „гледа мајмун себе у зрцало”.
P.S. Из расправе се јасно наметнуо закључак да мој текст има пропуст. Наиме, ја нисам спомињао народну културу, бар не у овом тексту, јесам у другим, коју веома ценим и у којој уживам. Да не буде забуне, текст није о судару високе и народне културе, већ о последњој етапи културног развоја у Европи, она се одређује као висока култура, која бива обрисана и превазиђена културом и човеком масе. Висока култура тако постаје непотребна. Народна култура се потире отуђењем човека од ње саме, од својих сеоских корена, то јест процесом масовне урбанизације.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
