Пише: Свештеник Гојко Перовић, парох подгорички
Међу оним стиховима који се пјевају уз ноте, једна од најљепших српских пјесама је – ”Мртви” Ђорђа Балашевића. У ову сам констатацију сигурнији него у ону да два и два дају четири. Јер, у математичким сабирањима све је јасно и утегнуто унутар ушушканих граница разума, па од формуле 2 + 2 = 4 ништа не изгледа убједљивије. Ипак, код одузимања ствари стоје другачије. Минуси, нестанци и престанци имају, наравно, свој аритметички израз, али бивају много истинитији када се изразе стихом. Математика нам, код одузимања, указује на умањење или нестанак нечега или некога, а то је оно чему се срце и душа противе. Наиме, човјеково срце и душа, јасно знају да су сваки недостатак и свака недохватност, сваки пораз и свака смрт, само увод у нову, још већу и још стварнију – стварност. Губитак отвара врата добитка. Од првог дјетињег плача, преко недохватног ”бршљана са једног зида високог”, неузвраћених ”првих љубави” и неуспјеха у младалачком надметању, до губитака најближих људи и великих идеала, све то може и треба да те – ојача. Све те то чини зрелијим, искуснијим, способнијим. Све то наравно истовремено може човјека убити и уназадити, али исконска људска мудрост каже да не мора и не смије. И не само да не мора, него ”васкрсења не бива без смрти” и само ”преко трња до звијезда” можеш доћи.
Зато вјерујем да Балашевићева пјесма о мртвима, доноси више истине о животу, од сваке научне процјене, чак и од рационалног сабирања, и сваке друге могуће земаљске рачунице. Она све драге и упечатљиве ликове прошлости сабира и повезује једном неописивом емоцијом, ”дивном лудошћу”, ”блаженошћу” ”трагом поштења и доброте” који ”као ореол” стоје и свједоче бесмртност човјека, у срцу другог човјека. Хришћанском поимању живота, утемељеном у вјери да Божија љубав станује управо ту, у људским срцима, није тешко да се из строфа ове пјесме вине у перспективу бесмртности, из које нас гледа сами Творац. ”Никад ништа не може ишчезнути” каже Роберт Белах, а Балашевић нам то сугерише својом пророчком пјесмом (”Кад одем”). Он ту каже да ће да нас напусти, да ”оде”, онда када ”замумла ветар зимске оченаше” (није био ”новембар” – из друге, ”Дрвене песме” – али јесте ”измаглица” фебруара). Смрт није нестанак, него пролазак кроз врата ”у том сувом злату”. Наговјештај оностраног, духовног, јединог могућег, разумјевања тог и таквог одласка, тог преминућа (а ”минути” свакако прије и више значи проћи, мимоићи, него сасвим нестати) јесте ”само једна свијећа за Светог Јована”, која једина може освјетлити путању онога, нама драгог, који је – преминуо. Ко је прошао кроз та врата, укрцао се у ”чун отиснут у вечност”, ка ”небеским њивама”…
Прошле су три године од када су новосадски љекари констатовали да Балашевићево срце више не куца с ове стране стварности. Није се пробудио. Прешао је оно ”наличје времена” ком је био ”тако близу” док је овдје, међу нама, сањарио. Међутим, ништа убједљивије ни боље не говори у прилог бесмртности његове душе, његових трептаја, страхова, храбрости и питања – од ове три године његовог физичког одсуства. Смрт се пред његовим пјесмама доима тако неубједљивом, тако јадном и пролазном. А живот буја, на све стране.
”Млад је (прије седамдесете кад неко умре, овдје људи знају рећи ”млад”, а о његовом младалачком духу да не говорим) кажу био кад је умро”…”Клонула му само глава, ко да, Боже прости, спава”. Рекло би се да је ”умро у сну”, али ”не знам шта је сумњиво ту, јер у сну је и живео”. И не само што је у сну живио, него је из својих снова изаткао најљепше поетске мисли на српском језику. И у тим сновима, које нам је обилато препјевавао, он је ”млађи него ја” (из пјесме ”Мати”), млађи него сви ми, онакав каквог бисмо и хтјели да памтимо.
О. Гојко Перовић: За ким звоно звони?
Немогуће је и замислити, а камоли описати колективну мрежу коју је међу појединачним људским срцима и сновима изаткао овај ”рођени морепловац”. Збиља је то један ”бездан” и ”океан” љубави. Колико је он лично вјеровао у бесмртност наших веза, управо у срцима и сновима, говори и слутња да ”лица предрага” промичу ”од немила до недрага” управо ”ка неком туђем сну у ком ћемо се срести”.
Одавно су мудраци и философи овог свијета примјетили да су истине и докази природних и рационалних наука непримјењиви на истине које нам доноси умјетност, слика, пјесма… У том смисли желим да подвучем, како у овом свијету духа, молитве и умјетности, у свијету ишчекивања још једног Ваксрсења, нема ни једног јединог доказа да је Ђорђе Балашевић мртав, нити има разлога да на ту тему правимо неки ”тужни трећи чин”, а толико их је у прилог тврдњи да он станује, никад живљи, у нашим срцима и сновима.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
