Како је анекс европског споразума објављен на сајту ЕЕАС, као и сам споразум, те у преводу на српски језик и на овом сајту, може се без сумње извести неколико закључака
Садржина анекса
Документ је насловљен „Имплементациони анекс споразума о путу ка нормализацији односа Косова и Србије“, и јако је кратак – има 12 тачака/ проширених реченица, које ћу анализирати редом.
У првој тачки, потврђује се да је анекс саставни део споразума, што је било предвиђено и последњим чланом европског споразума.
У другој тачки, стране потврђују да ће поштовати све чланове споразума и анекса, и спроводити своје обавезе убрзано и у доброј вери. О обавезама ћу више под наредним тачкама, а овде бих скренуо пажњу да ово заправо значи да се све одредбе споразума поштују без изузетка (и без потписа, о чему такође више под наредним тачкама).
У трећој тачки, потврђује се да ће споразум и анекс бити унети у преговарачки оквир за приступање ЕУ Београда и Приштине. За Београд, како се и очекивало, то значи да ће се унети нова мерила у поглавље 35.
Подсећам да се тамо већ налазе мерила која се тичу спровођења бриселских договора, и постизање коначног, свеобухватног и правно обавезујућег споразума о нормализацији као завршно мерило (а који, подсећам, може да значи и признање), те ће ово сада представљати само један међукорак између тих мерила.
Како Приштина још нема статус који подразумева груписање по поглављима, ту ће се спровођење споразума и анекса пратити кроз рад Специјалне групе за нормализацију односа са Србијом, која је формирана на основу споразума о стабилизацији и придруживању између Приштине и ЕУ, и коју чине представници Приштине, ЕЕАС и Европске комисије. Претпостављам да ћемо после заседања Европског савета 24. марта знати више детаља о овом механизму. Сада је свакако јасно да ће, и без потписа, ЕУ на том састанку потврдити да је договор постигнут, како сам и више пута најављивао.
У четвртој тачки се стране обавезују да хитно усвоје декларацију о несталим лицима. Већ неко време је познато да је овај документ већ неко време спреман, и ово је било очекивано и раније. Занимљиво је да је део приштинске делегације који је био надлежан за овај део предводио син Укшина Хотија, несталог лица, док је породицама несталих лица са друге стране остало само да се оглашавају у јавности.
У петој тачки, Приштина се обавезује да без одлагања отпочне преговоре о „специфичним аранжманима и гаранцијама за обезбеђење одговарајућег нивоа самоуправљања за српску заједницу“ (дакле и даље се користи термин „селф-манагемент“ који после Закона о удруженом раду не значи ништа), ради имплементације члана 7. споразума и у складу са претходним договорима „на начин одређен од стране ЕУ посредника“.
Иза овога се крије ЗСО, али не под тим именом, а упитно је и под којим надлежностима, с обзиром на то да се овде обавеза поштовања претходних договора из споразума сужава одредницом „на начин одређен од стране ЕУ посредника“ – дакле договори о ЗСО ће се спроводити онолико и како одреди Мирослав Лајчак. Ово је уједно и главна обавеза Приштине из анекса, и динамика њеног испуњавања ће умногоме диктирати даљи ток преговора. У наредним данима ћемо видети како ће Курти ову обавезу „продати“ својој политичкој бази. На крају, вреди споменути да обавезе које се тичу „формализације“ положаја СПЦ нису унете у анекс, али није утешно како Курти то види.
У шестој тачки, стране се обавезују да у року од 30 дана оснују Заједнички комитет за наџор, којим ће председавати ЕУ, и који ће пратити примену свих одредби, с тим да се не наводи да ли се ово односи на споразум или анекс. Од одговора на то питање зависи и да ли ће се примена свести на потписивање декларације о несталим лицима и отпочињање рада на ЗСО која није ЗСО, или ће се пак примена тицати и приштинских пасоша, таблица, територијалног интегритета и других поразних одредби из споразума.
Одговор на ово питање ћемо добити вероватно тек кад се овај комитет оснује, а не бих се усудио да сада предвиђам да ли ће се то и десити – то ће зависити од политичке реакције и у Београду и у Приштини. Ако до тога не дође, и споразум и анекс ће бити ограниченог дејства, и санкционисани искључиво кроз приступни процес ЕУ (што и није нека санкција, узевши у обзир перспективе ЕУ проширења).
У седмој тачки, најављује се донаторска конференција за 150 дана. На страну што је ово још једна облигација средства (дакле не и обавеза да се средства у неком износу заиста скупе и ставе на располагање странама), рок од 150 дана је индикативан да је то временски оквир у ком ЕУ очекује напредак по свим питањима, укључујући ту и ЗСО која није ЗСО.
У осмој тачки, стране се слажу да ће сви чланови бити спровођени независно од других. Ово је претпостављам ту из разлога да се, уколико нешто запне око ЗСО која није ЗСО, а то ће се извесно десити, у очима бриселске бирократије не би трпео цео процес.
У деветој тачки, наводи се да редослед тачака не прејудицира редослед имплементације, опет претпостављам из разлога ЗСО која није ЗСО.
У десетој тачки, стране се обавезују да не блокирају имплементацију чланова. Чини ми се да се термин „Артицле“ овде користи пре свега да означи чланове споразума, а не анекса, па би ово значило да ће се спроводити и споразум, али бих свакако сачекао са тим закључком док не видимо одлуке Европског савета и акт о оснивању Заједничког комитета за надзор.
У једанаестој тачки, наводи се да ће се све дискусије везане за имплементацију споразума одвијати у оквиру постојећег дијалога односно уз посредовање ЕУ. Овим се вероватно настоји да се потцрта значај ЕУ у актуелним међународним околностима које објективно обесмишљавају посредничку улогу ЕУ (види пример споразума Ирана и Саудијске Арабије уз посредовање НР Кине).
Коначно, у дванаестој тачки, стране прихватају да ће неиспуњење обавеза из споразума, анекса или претходних договора имати „директне негативне последице“ за њихове процесе приступања ЕУ, као и финансијску помоћ ЕУ, чиме се још једном потврђује карактер санкција – искључиво успоравање (ионако неизвесног) процеса приступања ЕУ, уз мало јачи штап у виду обустављања финансијске помоћи.
Закључак
За ЕУ, ово је потврда сопственог значаја у условима галопирајућег редефинисања фамозних „међународних околности“. Анекс је класичан пример бриселског бирократског новоговора, и већим делом се бави разним ЕУ процедурама. Такође, по први пут се конкретизују могуће санкције, које су, како смо видели, ограниченог домета.
За Приштину, ово је неспорно потврда обавезе да се ЗСО која није ЗСО мора формирати, с тим да остаје да се види како ће то функционисати у стварном животу. Приштина је своју награду већ примила у виду визне либерализације, а отворено је питање да ли ће, и како ће, овај анекс утицати на њене спољнополитичке приоритете – признање од стране неке од 5 преосталих држава чланица ЕУ, и пријем у, за почетак, Савет Европе.
Из Куртијеве реторике (да се ради о де фацто признању) је јасно да је Приштина свесна да формалног признања од стране Београда нема у овом тренутку. Свакако, Приштина је, уз саслуживање ЕУ, активна страна у овом договору.
За Београд, нема нових директних обавеза. Индиректно, председник је у свом обраћању наговестио да ће, уколико се формира ЗСО, доћи до повратка у институције и одржавања избора на Северном Косову, те да ће се о свему на неки начин можда изјаснити Народна скупштина. Остаје да се види како ће се и када примењивати одредбе споразума које су критичне за Београд (које се тичу признавања одређених елемената државности Приштине). Дакле, Београд је овде претежно пасивна страна, која нешто трпи или се нечега одриче.
На крају, али не и најмање битно, за Србе на КиМ, овај анекс не доноси ништа што би могло да их убеди да ће живети боље. На терену је видљив покушај пацификације од стране међународног фактора, али то и даље не утиче на стварно стање. Коначно, нема чак ни покушаја да се из Београда објасни шта их заправо чека, него се неки обриси тога наслућују пре свега из изјава опет међународног фактора. Из мог угла, сигуран сам да се ништа добро не може урадити док се те ствари не промене.
Извор: КоССЕв
