Aktuelna pojačana brojnost kanibalističkih filmova nameće spasonosno rešenje u spoju najvažnije dve agende novog dobrog sveta koji se brine o dobrobiti buduće civilizacije. Zašto se, naime, umesto goveđeg mesa, Gejtsove mesne sintetike koja ga zamenjuje, ili insekata koje nam preporučuju u ishrani, ne bi uvelo obavezno korišćenje ljudskog mesa?
Ne bi bilo precizno ni pošteno reći da se poslednjih godina uspostavlja novi tematski trend u ponudi zapadne industrije zabave kada je reč o pričama koje se bave kanibalizmom. Daleko je tačnije, ali ništa manje bizarnije, pa i jezivije i opasnije, što je ljudsko meso na jelovniku ljudi u filmovima i TV proizvodima prisutno od kada je filma i televizije. I da se ova škakljiva ideja o alternativnoj ishrani proteinima neprestano održava, dorađuje i neguje, a da je baš poslednjih godina ova pojava dodatno aktuelizovana. Gotovo da je nemoguće prisetiti se svih primera i pronaći početak niti „umetničkog kanibalizma“ koja stiže neprekinuta i neprestano dopunjavana do danas. Ko je koliko doprineo u ovoj vrsti „zabave“ i ko je koga i koliko inspirisao da ovu temu dopuni još bolje nego njegovi prethodnici, nemoguć je zadatak čak i za najrevnosnijeg hroničara filmskih tema. Ako je i moguća, ovakva istraga bi iziskivala ogroman utrošak vremena i truda. Toliko je kanibalističko obilje. Dobro, s jedne strane je jasno zašto je tako. Većina ljudi ima ogroman strah da ne završi kao obrok, posebno ne u loncu ili na tiganju svog ljudskog sapatnika. Još više ih je koji se toliko gade ovakvog menija da bi pre umrli od gladi (da li bi zaista?) nego što bi u jelovnik uvrstili „ljudetinu“. Sve je to zato oduvek bilo idealno prikladno za filmsku i uopšte umetničku eksploataciju i banalnu, bukvalnu, i metaforičnu.
Ekskluzivna dekadencija kanibalističke kuhinje
Od kada su Abot i Kostelo još 1940-ih godina završili u afričkom loncu u jednom od svojih ondašnjih hitova (pre njih su na isti način „spremani“ i neki Diznijevi crtani junaci ne bi li se tako, valjda, naplašila tadašnja deca) pa do danas na stotine je ostvarenja industrije zabave koja su svojatala široko upotrebljivu kanibalističku tematiku. S jedne strane je niz ostvarenja koja su ovu temu tretirala na duhovit ili bar crnohumorni način, ali je daleko više onih koji su veoma ozbiljno kanibale koristili kao jezive antagoniste, pa čak i kao protagoniste, u hororima ili horor-trilerima. Najpoznatiji je, nema sumnje, Hanibal Lektor (u knjizi Tomasa Harisa koja je ekranizovana njegovo prezime je Lekter), serijski ubica-kanibal; proslavio ga je engleski glumački superstar Entoni Hopkins u oskarovskoj interpretaciji u filmu „Kad jaganjci utihnu” i nastavku „Crveni zmaj”, a zatim je isti lik još mračnije i jezivije u TV seriji „Hanibal“ oživeo danski glumački velikan Mads Mikelsen. Ovaj je lik zahvaljujući njima dvojci postavio temelje modernom kanibalizmu na malim i velikim ekranima. Kuvar s raskošnim specijalitetima od ljudskog mesa iz Haris–Hopkins–Mikelsen kuhinje je značajno unapredio pominjani strah-gađenje, ali i fascinaciju ovakve ishrane u proizvodima zabavne ponude. Svi su ti proizvodi, međutim, došli posle kultne kanibalističke trpeze kontroverznog filma Pitera Grinaveja „Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik“. Ekskluzivna dekadencija ovog filma i njegovog kanibalističkog švedskog stola potresla je publiku širom sveta smestivši ga u jedan od najodvratnijih kanibalističkih filmova ikada snimljenih, ali istovremeno i najhvaljenijih!
Pre nekoliko decenija se u Andima srušio avion. Preživeli su u bespuću strašne zime počeli da jedu leševe poginulih, a onda su prešli i jedni na druge! Istinita priča je prenesena prvo u film „Živi“, a onda i na razne načine u nekoliko rimejkova što filmova iz raznih produkcija, što serija. Toliko se ova ideja, u kojoj leži najbolje opravdanje za ovakvu ishranu (radi opstanka), dopala piscima i filmadžijama. Čak se u priču, navodno, umešalo i pravo (možda čak, malo bar, i moral) pa su preživeli opravdavani činjenicom da zarad opstanka mogu i da se hrane jedni drugima.
Najnovija obrada ove teme je u višesezonskoj neopravdano veoma hvaljenoj seriji „Žute jakne“ u kojoj su se u gorepomenutoj situaciji našle tinejdžerske fudbalerke u bespuću kanadske divljine umesto ragbista u Andima iz originalne priče. Ishod je, svejedno, isti, i obrazloženje-opravdanje. „Žute jakne“ su, neverovatno, u prvoj sezoni bile nominovane za nagradu „Emi“ u najznačajnijim kategorijama! Činjenica, doduše, da je priča istinita i da je moguće da se desi svakome je pogodila mnogo više ljudi širom sveta od bezbrojnih horora u kojim se publika plašila imaginarnim pomahnitalim ljudima-zverima ili kanibalistički izopačenim manijacima i ubicama. Uostalom, zar nije razrada upravo ove ideje poseban, izuzetno obiman, podžanr horora u kojima zombiji pomahnitalo jurcaju za ljudima kako bi ih pojeli? Doslovno na stotine, možda i hiljade, filmova i TV serija predviđa upravo takav kraj našem čovečanstvu.
Zanimljivo je da su Italijani posebno zaintrigirani i fascinirani kanibalizmom, pa u svojoj produkciji imaju mnoštvo naslova koji se na razne načine bave baš ovakvom dopunom njihove svuda u svetu čuvene klasične kuhinje. U skladu sa svojim romantičnim duhom, u kanibalističke priče vole da ubace i ljubavnu notu, pa smo ne tako retko uz ljudsko meso u jelovniku dobijali i romantični zaplet između aktera koji treba da se sukobe viljuškom i nožem. Najnoviji takav primer je, recimo, prošlogodišnji romantični horor „Kosti i sve ostalo“ koji se, doduše, dešava u Americi, ali delo je italijanskog autora i ima taj tipično njihov romantični duh u koji je dodat i ovaj specifični kulinarski obrt. Film je hvaljen od kritike, premda je, zanimljivo, iako primećen od publike od nje označen kao nešto ubitačno dosadno, ali ne i strašno!? Za taj donekle strašniji element se bolje postarao dramaturški klasičniji horor sa elementom kanibalizma „Sveže meso“, u kome glavni lik doktor-hirurg (preterano sličan pominjanom Lektoru) otima devojke i drži ih u podrumu, polako ih seckajući kako bi prodavao njihovo sveže meso bogatim i, naravno, dovoljno dekadentnim sladokuscima koji su spremni da plate za ovakvo meso koliko god je potrebno. I u ovoj je priči prisutna ideja o ljubavi u ekstremnim okolnostima, a zanimljiva je i nit koja nagoveštava postojanje organizovanog kanibalizma u visokim krugovima. I ovogodišnja japanska mini-serija (Japanci su, inače, jednako kao Italijani, prilično zaintrigirani idejom kanibalizma u svojim ostvarenjima) „Kanibal“ ide donekle sličnim putevima jer u njoj mladi detektiv pokušava da pronikne u kanibalistički krug koji navodno postoji u nekom zabačenom selu.
Kanibalizam kao rešenje za spas sveta
Sve ovo i mnogo toga nepomenutog pride nastavlja današnji novi turnus ovakvih ideja za dopunu ishrane koji filmadžijama, uz njima oduvek veoma drago eksploatisanje svakojakih mentalnih poremećaja (u koje, valjda, spada i sklonost prema kanibalizmu ukoliko i to nije postalo politički nekorektno etiketiranje?), omogućava savremeno ishodište za dve paralelne agende novog dobrog sveta koje se najavljuju, pa i sprovode. U ratu za bolji svet kroz očuvanje njegovih resursa i spas od propasti zbog klimatskih promena, rekoše, neophodno je uništiti goveda i zaboraviti na ishranu goveđim mesom! U zamenu za to meso Bil Gejts nudi sintetičko meso koje njegove fabrike uveliko proizvode, ali ima i ideja da bi ljudi trebalo da jedu insekte! Druga isto tako često pominjana agenda je ona koja se bavi navodnom neophodnošću da se iz istih razloga, kao i gorepomenuta goveđa, drastično smanji ljudska populacija. Da se dovede do „zlatne milijarde“. Aktuelna pojačana brojnost kanibalističkih filmova naprosto nameće spasonosno rešenje u spoju ove dve agende. Zašto se, naime, umesto goveđeg mesa, Gejtsove mesne sintetike ili insekata, ne bi uvelo obavezno korišćenje ljudskog mesa? Tako bismo spasli klimu – uništenjem stočnog fonda koji proizvodi previše ugljen-dioksida i drastičnim smanjenjem još štetnije ljudske populacije koja bi svakako nestala posle izvesnog perioda upražnjavanja kanibalističkog menija! Da, brate, sami sebe pojedemo! Ali samo do zlatne milijarde!
Vladislav Panov
Izvor: Pečat
