Андрићеву мисао да од памтивијека “потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема“ потврдили су синоћ у кући нобеловца на Топлој, учесници округлог стола, универзитетски професори др Јасмина Ахметагић, др Лидија Томић и доц. др Горан Радоњић, али и књижевни критичар мр Милорад Дурутовић, модератор овог изузетног програма који је ЈУК “Херцег фест” организовала поводом 50 година од смрти великог књижевника.
У програму насловљеном “Андрић – архетип, мит, нарација” је пажљивој и бројној публици понудила нове увиде, другачије проучавање Андрићевог дјела кроз призму Јунгове психологије, што свакако доприноси дубљем разумјевању живота самог писца , његових ликова али и нас самих.
-Ја користим Јунгову аналитичку психологију да мало боље или дубље продрем у оно несвесно Андрићевих ликова и њихово проучавање с обзиром на архетипове аниме, анимуса, сенке, персоне… Дакле, архетипски слој је онај који даје једну врсту мотивске универзалности и неколико текстова у мојој књиизи је посвећено томе.
Поводом „Аникиних времена“ пишем о страху од женског, то је интересантно тумачење јер је заправо мој покушај био да, читајући нека друга психолошка тумачења, пружим одговор за који сам сматрала да није пре дат. Тако се у нашој критици сусреће тумачење да у „Аникиним временима“ постоје два неповезана дела приче, а када човек прочита причу и примени Јунгову психологију јасно види да је оно што се догађало у једном времену поново обновљено у другом времену кроз архетипове, тако да је то свакако један покушај да се Андрић ишчита на нов начин, јер заправо књиге не би ни било да оно не доноси нешто ново у уобичајном тумачењу Андрића, поручила је др Ахметагић.
Др Лидија Томић говорила је о непролазност књижевног дјела. Уз кратку стваралачку и животну Андрићеву биографију, и чињеницу да је његово дјело жанровски веома разноврсно, нагласила је податак да га упркос томе најчешће доживљавамо као романописца, акцентујући лирско у Андрићевим дјелима.
-Андрић је на почетку свог књижевног рада почео са писањем пјесама, са извјесно песимистичким осјећањем свијета, али и са једним миром и слојевитошћу емоција које су се тицале различитог расположења, стања самоће, усамљености и тако даље. Дакле, то су они тренуци када његов лирски субјект исказује та унутрашња стања бића. На почетку његовог књижевног рада и кроз поетску прозу и касније кроз његове романе који су крајње наративни, имамо управо и стања јунака који одају ту најтананију, најдубљу, најскривенију, видљиву кроз проповједање лирску компоненту свих оних емоција, свих преживљавања, свих унутрашњих ломова… Има ту, у читавој тој причи, нечег што је трепераво, нечег што је недокучиво, нечег што је тајновито, а све је то управо на том стању душе, духу, више него том мисаоном слоју, тако да се код њега не могу та два типа приповиједања одвојити. Лирско је по свом статусу, по свом изразу, по свом простору унутрашњег, а ово наративно наравно у афабулативном смислу, смислу обликовања ликова, стварања портрета и тако даље, поручила је др Томић.
Андрићев свијет је поприште сукоба између супротних принципа: зло, хаос, ружно, а на другој страни: добро, уређено, лијепо, став је доц. др Горана Радоњића о двоструком Андрићевом фокусу.
-Може се на извјестан начин покушати да протумачимо и тако позајмивши ту терминологију из филмских студија, као да нека врста двоструког фокуса може да се назре. С једне стране да се даје нешто што је у првом плану, нека појединачна судбина, ситуација, однос, унутрашњост неког лика, а истовремено се стално приказује и нека врста позадине, шире слике. Ако је то мост у једној босанској касаби истовремено у њему се осјећа у том догађају, ситуацији одјек ширих збивања или истовремено и неко наличије тога. Ако се да како мисле неки јунаци, одмах се некад иронијски некад на неки други начин даје и друга могућност да се неке појаве виде. То је та нека врста комплексности те слике која нас на неки начин осваја, дајући нам појединачну ствар истовремено помишља и на ону другу. Тако је са временом, оно тече мирно, својим устаљеним током, вјечитим законима, а са друге дешавају се неки ексцеси и онда је тим ексцесима посвећена посебна пажња. Било да је поплава, неки појединачни случај, рат, почетак рата, најава рата, одјек неких догађаја… То је можда нека могућност да то видимо као двоструки фокус, да је та нека врста слике свијета која обраћа пажњу на детаље, поручио је др Радоњић.
„Књижевност омогућава да се искаже или барем наслути оно неисказано“, сматра професор Радоњић, и то је, према његовој сугестији један од многих разлога да поново читамо Андрића али и његова промишљања о другим ауторима попут Његоша, Кочића, Матавуља, Вука Стефановиа Караџићу као ии умјетности уопште.
Извор: РТХН
