Пред почетак процеса бројања гласова на недавним локалним изборима у Албанији, албански премијер и лидер владајуће Социјалистичке партије, Еди Рама, објавио је своју сликовну прогнозу резултата избора. У објави на Фејсбуку, Рама је предвидео да ц́е његова Социјалистичка партија однети победу у више од 50 општина, док ц́е опозиција добити између 0 и 11 општина. Оно што је могло да се посебно уочи на Рамином посту, опозиција је представљена корњачом, резултат је исписан оловком у плавој боји, а резултат његове партије исписан је црвеном бојом док њу симболизује црна пума.
Пише за Kосово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Резултат је, међутим, био и бољи од оног који је прогнозирао Рама, јер је његова партија остварила доиста огромну победу у чак 57 градова, док је опозиција освојила само четири. На локалним изборима на 5.211 бирачких места могло је да гласа укупно 3.650.550 бирача са правом гласа. На локалним изборима учествовало је 48 политичких партија са 23.788 кандидата. Од укупног броја, 144 кандидата претендују да буду председници општина, међу којима је 15 жена. Изборе је пратило 324 међународна посматрача ОЕБС/ОДИХР.
Званично, изборна кампања је почела средином априла 2023. године, али је фактички почела одавно, а политичке партије вец́ месецима су водиле промотивне активности за своје кандидате у разним градовима. У 44 града била су по два кандидата; у 14 по 3 кандидата; а само у једном граду била су 4 кандидата.
Kао и свака престоница, Тирана игра посебно значајну улогу. У Тирани живи 863.694 становника и просечна старост је 36,6 година. Тирана има образовано становништво, а у округу Тирана 66,3 одсто од укупног броја запослених било је у услужном сектору, 26,3 одсто у сектору производње, а само 7,3 одсто у пољопривреди. Главни град даје више од 50 одсто БДП-а Албаније. Због тога је у Тирани било чак 6 кандидата. По трећи пут победио је социјалистички кандидат, Ерион Вељиај, који је мандат градоначелника започео 2015. године.
Оно што забрињава јесте веома слаб одзив бирача од 38 одсто, али то је више од претходних избора 2019. на којима је гласало 22 одсто бирача, а опозиција их бојкотовала. Садашњи резултат, истина, сличан је исходу с бојкотом опозиције. Пре ових избора, правосудним играма, после расцепа у Демократској партији, ни једна страна није добила право да наследи њено име, па је опозиција, чији су главни стубови била двојица ветерана албанске политике и некадашњи председници, Саљи Бериша и Иљир Мета наступила под слоганом “Заједно побеђујемо”. Демократска странка као партија евроатлантског компаса, по први пут у својој историји, развија националну изборну кампању без Саљија Берише у средишту. У ономе што називају „албанском плуралном десницом“, они се противе свом оснивачу и историјском лидеру, без обзира на то колико су се лоше снашли на овим изборима, где је странку водио Енкелејд Алибеај и где у многим градовима нису имали чак ни своје кандидате, а да не говоримо о шанси да победе.
Рама је током кампање упорно истицао да грађани не би требало да гласају за опозициону коалицију јер су њеног главног лидера, бившег премијера и бившег председника Беришу, САД прогласиле „персоном нон грата“ због наводне умешаности у значајну корупцију. За исто то, наравно, опозиција је оптужила Раму, приписујући му још и наводну повезаност с нарко – картелима у земљи.
Резултати ових избора превазилазе карактер и значај локалних избора, јер се могу сматрати својеврсним тестом за предстојеће парламентарне изборе за две године. Према њиховом исходу, опозиција није успела да учини никакав убедљивији помак, него се стиче утисак да је погоршала своје шансе да учини нешто значајније на тим изборима. Уколико победи, то ће бити четврти мандат Едија Раме на челу албанске владе и то га ставља међу европске и балканске лидере с најдужим премијерским стажом. За то време, он сам, а затим и европски званичници, као његово посебно достигнуће истичу успостављање и неговање добрих односа са суседима, што је без преседана у албанској историји. Еди Рама је укључио Албанију у иницијативу “Отворени Балкан” што је регионална платформа којој је циљ подстицање робне размене и економске сарадње у региону, али и уздизање степена политичких односа у чему је, до сада, неоспорно успео.
Албанија је добила статус кандидата за чланство у ЕУ у септембру 2014. а преговори о придруживању са ЕУ почели су крајем 2022. Сви истичу да је напредак Албаније импресиван. Стране дипломате воле да употребе фразу „Албанија је на добром путу, али њима мора још дуго да се иде“. Листа питања која Албанија треба да реши укључује реформу правосуђа, борбу против криминала и корупције, недостатак независних медија, деполитизацију институција, повец́ање ефикасности, као и успостављање динамичнијег дијалога између власти и опозиције са циљем да реформе буду свеобухватније и брже. Албанију, међутим, оптерећује и тешко историјско наслеђе и затрован политички живот, али и незадовољство због тога што је Албанија и даље на зачељу европског развоја, упркос чланству у НАТО и лојалном савезништву према САД и ЕУ.
У Тирани је отворен музеј звани “БункАрт”, што је скраћеница за “Уметност бункера”, по којима је Енвер Хоџина Албанија била позната. Његов циљ је да се представи историју његове диктатуре у подземном простору од 20 просторија. Писац и некадашњи затовореник, Фатос Лубоња, сматра да би музеј требало да буде отворен на местима где су била “реална места патње”, односно тамо где су затвори доиста били. Лондонски “Економист”, наводи да прошлост “трује данашњу политику”. Већина оних који су трпели или били прогањани у Хоџином режиму идентификује се с главном опозиционом, Демократском партијом, некадашњег председника Саљија Берише. Пишући о Рами, “Економист”, скреће пажњу на недостатак цивилизованог опхођења у политици Албаније. Све стране оптужују једна другу као гангстере, чак убице, “што је у неким случајевима истина”, примећује угледни лондонски недељник. Посебно је проблематичан однос политике и медија. Рама објашњава да све ово потиче из ере Енвера Хоџе када је најмање неслагање значило забрану, затвор или стрељање. Ако успе да то промени, Рама оцењује да ће то бити “највеће наслеђе”. Али, за то је можда потребна још једна генерација, закључује “Економист”.
Извор: kosovo-online
