Пише: Ратко Шелмић
Један од највећих визионара у историји науке Константин Едуардович Циолковски (1857–1935), чије идеје по визији, смелости и инвентивности могу да се пореде с идејама Николе Тесле, рођен је у многобројној породици у селу Ижевскоје, Рјазанска губернија, у царској Русији. Научник је о свом рођењу у аутобиографији „Ликови мог живота” написао: „Појавио се нови грађанин универзума, Константин Циолковски.” По очевој страни потицао је из осиромашене пољске племићке породице, која је водила порекло од украјинског козака вође устанка у 16. веку. Мајка је била Рускиња татарског порекла. Велики руски самоуки научник, далеко испред свог, па можда и нашег, времена, оснивач модерне астронаутике, проналазач, својим истраживањем поставио је теоријске и практичне основе за истраживање свемира, лет ракета и сателита, проналазак млазних авиона, основао је нову дисциплину у науци – експерименталну аеродинамику.
Константин Циолковски је у детињству био необично, немирно дете: пењао се на дрвеће и кровове кућа, скакао с великих висина, разбијао своје играчке да би видео шта је у њима, а у кући и на часу био је стално у свету своје маште. Од раног детињства привлачиле су га звезде. Родитељи су га звали „Птица” и „Благословен”. Овај други надимак се односио на важну карактерну црту дечака – сањарење. Константин је волео да машта наглас и плаћао је млађем брату да слуша његова сањарења. „Мислим да сам наследио комбинацију снажне воље мог оца и талента моје мајке”, касније је писао Циолковски.
У десетој години се разболео од шарлаха, а као последица компликација болести остао је скоро потпуно глув. Био је изолован од света, стално изложен подсмеху, а свој живот у аутобиографији описао је као „биографију богаља”. То је касније утицало на цео његов мукотрпни живот. Због тог недостатка није могао нормално да прати наставу, почео је да заостаје у учењу. „Уопште нисам чуо наставнике или сам чуо само нејасне звуке, а наставници нису чинили повластице за наглуве”, говорио је млади Костја. Због лошег успеха искључен је из гимназије, па се чинило да је то крај његових снова о великим стварима. Срећом, отац будућег великог научника и проналазача, шумарски службеник, био је импресиониран када је у радионици свог сина пронашао разне необичне механизме који су били дело Константинових руку, па је одлучио да сина пошаље у Москву да настави школовање у техничкој школи. Константин је стигао у Москву, али није уписао техничку школу. Уместо тога, уписао се у једину бесплатну градску библиотеку и наставио самостално изучавање науке. Живот Циолковског у Москви је био невероватан. Од родитеља је примао 10–15 рубаља месечно и хранио се само црним хлебом и водом. „Сваки трећи дан сам ишао у пекару да бих купио хлеб за девет копејки. Тако сам се хранио са 90 копејки месечно”, сећао се он. Од преосталог новца куповао је књиге, научне радове и материјал за експерименте. Ишао је у подераној одећи, па се дешавало да га дечаци на улици задиркују: „Јесу л’ ти мишеви појели панталоне?”
Шта је Никола Тесла писао о Косовској бици, Црној Гори и чика Јови Змају
Ексцентрични учитељ
Године 1876. отац је Константина позвао да се врати кући. Вративши се у град Киров, Константин је почео да даје приватне часове. Глуви Циолковски се показао као сјајан учитељ. Правио је полиедре од папира да би својим ученицима сликовито објаснио геометрију, често je објашњавао неке физичке појаве кроз експерименте. Циолковски је стекао славу као талентовани ексцентрични учитељ.
Године 1878. породица Циолковски се вратила у Рјазањ. Константин је изнајмио собу и поново се латио књига проучавајући физичке и математичке науке. Ванредно је положио испите за наставника и почео да предаје математику у гимназији у граду Боровску у Калушкој губернији. Да би се изборио са својим физичким недостатком, научник је направио посебну слушну трубу, коју је стављао на уво када су му ученици одговарали на часу. После краха платонске љубави према ћерки московског богаташа, Циолковски се у Боровску оженио ћерком локалног свештеника, у чијој кући је изнајмио собу. „Било је време да се женим и ја сам се оженио без љубави, надајући се да ће ми таква жена бити верна и да ће ме подржати у мом раду, што се показало оправданим”, написао је о својој супрузи Варвари, која му је родила седморо деце.
Циолковски је сву своју енергију уложио у науку и скоро целу плату трошио за научне експерименте. Не знајући за већ направљено откриће, написао је дело „Теорија гасова”, у коме је изложио основе кинетичке теорије гасова. Његов други научни рад добио је позитивну рецензију и Циолковски је позван у Руско физичко-хемијско друштво. Главни радови Циолковског после 1884. односили су се на четири проблема: научнa основa за потпуно метални ваздухопловни брод (дирижабл), аеродинамички млазни авион, ракетa и летелицa за међупланетарне летове.
Своја размишљања о освајању универзума, међупланетарним путовањима и биологији будућности представљао је у форми научно-фантастичних прича и чланака. С научно-фантастичних дела често је директно прелазио на развој сложених научних проблема. Тако је извео формулу која је успоставила везу између: брзине ракете у било ком тренутку, брзине протока гаса из млазника, променљиве масе ракете и масе горива. Ова генијална формула названа је формулом Циолковског. Пошто је завршио своје математичке белешке, Циолковски је унео датум: 10. мај 1897. године. Писањем датума прорачуна Циолковски је не знајући обезбедио свој примат у научном истраживању свемира.
Од 1903. године Циолковски се коначно потпуно посветио раду на истраживању свемира. Открио је могућност међупланетарних летова и први је решио проблем слетања свемирског брода на површину планете без атмосфере. Захваљујући Циолковском – који је прорачунао тзв. прву и другу космичку брзину, које се данас изучавају на вишим курсевима механике на факултетима као формуле Циолковског – могуће је планирање и извођење свемирских мисија: остварени су летови у свемир и лансирање ракета и сателита.
Космичке брзине су минималне брзине које објекат мора достићи да би се ослободио гравитационог утицаја Земље или других небеских тела. Прва космичка брзина је минимална брзина коју објекат мора достићи да би се кретaо у кружној орбити око Земље и износи 7,9 km/s (28440 km/h). Друга космичка брзина је минимална брзина коју објекат мора достићи да би напустио гравитационо поље Земље и наставио да се креће у свемиру без потребе за додатним убрзањем и износи 11,2 km/s (40320 km/h).
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Без подршке
Током двадесетих година 20. века Циолковски је напорно радио на стварању теорије лета млазних авиона, изумео сопствено решење гаснотурбинског мотора, развио теорију вишестепених ракета и први је решио проблем кретања ракете у неуједначеном гравитационом пољу, а израчунао је и потребне резерве горива за савладавање отпора ваздушног омотача Земље. Предложио је опције за управљање ракетом, развио концепт ракетног мотора, системе хлађења, дизајн млазника и систем за снабдевање горивом. Циолковски је први проучио ракету као вештачки сателит Земље, изразио идеју о стварању свемирског лифта и станица као вештачких насеља и база за међупланетарне летове користећи енергију Сунца итд.
Многи угледни руски експерти нису подржали Циолковског, сматрали су да су његове идеје утопија. Ипак, после Октобарске револуције настали су бољи дани за његов живот и рад. Совјетска државна власт је схватила о каквом се научном драгуљу ради, па му је додељена увећана пензија, обезбеђен лични лекар и омогућени услови за даљa истраживањa. Око Циолковског је настао јединствени мит о бриљантном универзалном научнику, који се проширио широм света. Иако је био тешко болестан, наставио је да ради. Говорио је: „Да завршимо оно што смо започели, потребно нам је још 15 година.” Али није имао то време. „Грађанин универзума” је преминуо септембра 1935. године у 78. години не дочекавши да види свој сан – лет Јурија Гагарина око Земље.
Извор: Политика Магазин
