Нова зграда Архитектонског факултета у Подгорици није само још један завршен инфраструктурни пројекат. Она је, прије свега, прича о времену, упорности и потреби да простор прати идеју.
Више од двије деценије овај објекат је постојао као недовршена амбиција, конструкција која је подсјећала да образовање архитеката у Црној Гори нема свој пуни оквир. Генерације студената училе су о простору, а саме су биле “расуте” по различитим локацијама, без јединственог мјеста сусрета, размјене и стварања.
Преокрет након година стагнације
Тек са новим руководством Универзитета долази до конкретног помака. Пројекат који је дуго био на чекању добија приоритет и јасну динамику. Обезбиједјена су средства и градња улази у завршну фазу након година стагнације .
Простор као алат за учење
Нова зграда није замишљена као конвенционални академски простор. Она функционише као радни алат: отворени атељеи подстичу на сарадњу, галеријски простори бришу границу између наставе и јавности, док радионице и лабораторије приближавају реализацији идеја. За студенте архитектуре, простор у којем раде директно утиче на начин размишљања, па нова зграда функционише и као “ професор” који учи кроз распоред и организацију простора.
Да бисмо боље разумјели шта нова зграда значи за Архитектонски факултет и студенте разговарали смо са деканицом Светланом Перовић која говори о процесу завршетка овог дугоочекиваног пројекта, његовом значају за образовање архитеката и потенцијалу зграде да постане не само академски, већ и јавни културни простор.
Ова зграда је дуго била недовршена прича. Можете ли се осврнути на тај период?
Готово двије деценије, обнављане су интерне иницијативе да се у капиталном буџету државе опредијеле средства за реализацију зграде Архитектонског факултета. И, парадоксално, умјесто да посједујемо амбијент, функционално и обликовно материјализован за потребе образовања генерација студената архитектуре, настава је реализована у неусловним амбијентима и на више адреса. Паралелно, започета зграда Факултета, из 2005.године, постала је својеврсни симбол тежњи и обећања, умјесто стварно мјесто академског живота. Када ми је повјерено управљање Факултетом, крајем 2020.године, колективни оптимизам је био изразито пољуљан, али су се већ у првој години мог мандата појавиле назнаке промјена у процесу доношења одлука на државном нивоу.
Преокрет се десио 2023. године, шта је конкретно тада промијенило ток овог пројекта?
Расписивањем тендера за реконструкцију и доградњу постојећег објекта, 2022.године, из простора неизвјесности и ишчекивања, приближили смо се настајању простора стварности. Озваничен је почетак радова на прољеће 2023. године. Коначно је преовладало разумијевање о значају простора за образовање архитеката и спремност доносилаца одлука да препознају дугорочну вриједност овог улагања. То је био тренутак када смо ушли у фазу извјесне реализације наше академске куће. Уз доста напоран процес, изградња објекта је заврена у јесен 2025. године.
На који начин нови простор мијења приступ учењу и раду студената? Колико је, заправо, важан физички простор у образовању архитеката?
Физички, материјални простор у фокусу је наставног процеса и професионалног обликовања студената архитектуре. Студенти, кроз своје задатке, пројектују разнолике архитектонске типологије, док сам амбијент у којем уче утиче на начин на који размишљају, истражују и стварају. За образовање архитеката простор је једнако важан као и сам наставни програм.Нови објекат омогућава студентима да теоријско знање свакодневно тестирају у реалном простору, кроз кретање, свјетло, пропорције, сусрет и дијалог. Отворени атељеи, галеријски простори и лабораторије стварају амбијент у којем се учење догађа кроз непосредну праксу. Студенти у простору развијају осјећај припадности професији, обликују професионални идентитет, развијају критичко мишљење и осјећај одговорности према јавном простору и друштву.
Може ли ова зграда постати својеврсни јавни културни простор, а не само академски?
Апсолутно. Вјерујем да већ постаје. Већ након првих мјесеци, врло брзо, њено језгро, постало је “жива”платформа, испуњена динамичним садржајима и процесима, отворена за разнолике интеракције. Постаје мјесто сусрета, медијских садржаја и спонтаних креативних процеса. Управо у томе видим њену највећу вриједност, као екстровертан простор, ослобођен херметичности, који повезује академску заједницу са широм културном и друштвеном сценом. Највећа вриједност ове зграде јесте у томе што превазилази строгу институционалну границу и отвара се према јавности. Кроз изложбе, разговоре, пројекције, радионице и друге догађаје, она гради нови однос између академске и друштвене заједнице.
Да ли завршетак ове зграде означава искорак за Универзитет Црне Горе у области архитектуре и образовања? Можемо ли говорити о почетку нове фазе за Архитектонски факултет и Универзитет у цјелини?
Сасвим сигурно, ово је важан искорак, не само за Архитектонски факултет, већ и за Универзитет у цјелини. Савремено обликован простор потврђује да архитектонско образовање има стратешки значај за развој и унапређење грађене средине, друштво и културну еманципацију. Ми не производимо само знање, већ је крајњи циљ простор кроз који се то знање материјализује. Управо можемо говорити и о развијеној свијести Универзитета о важности простора и естетици простора, који активно учествује у производњи академске културе. У години обиљежавања двије деценије постојања, можемо говорити о најзначајнијем тренутку у историји развоја Архитектонског факултета, од његовог оснивања. Развијена је платформа за интензивни развој, већу видљивост и препознатљивост.
Извор: УЦГ
