Sudeći po onome što su najavili protagonisti takozvane „semafor-koalicije“ (SPD, Zeleni, FDP), Nemačka će ubuduće zauzeti novi kurs prema autoritarnim državama poput Rusije ili Kine. To su u više navrata naglasili različiti predstavnici tri vladajuće stranke, pre svega oni iz redova Zelenih.
Pitanje je međutim kako nova vlada namerava da taj oštriji odnos prema Pekingu učini kompatibilnim sa sve većom ekonomskom saradnjom s Kinom? I da li to znači da nova vlada želi da se distancira od ekonomsko-političkog pragmatizma iz „ere Merkel“?
To kakve mogu da budu posledice otvorene kritika na račun situacije oko (ne)poštovanja ljudskih prava u Kini, na svojoj koži najbolje su osetile kompanije iz Australije – najkasnije onog trenutka kada je Peking zabranio uvoz važnih roba iz te zemlje, na primer uglja.
Kad Analena Berbok bude imenovana za novu ministarku spoljnih poslova, ona će morati balansirati. Kopredsednica stranke Zelenih moraće da pronađe način kako da uskladi zahteve sopstvene stranke za odlučnijim kursom prema Rusiji i Kini po pitanju ljudskih prava, s pragmatičnim pozicijama socijaldemokratskog kancelara Olafa Šolca. Može se pretpostaviti da on u sporu oko Tajvana ili Ukrajine neće biti spreman da rizikuje konfrontaciju s Pekingom ili Moskvom.
Ljudska prava i privreda
Poznati političari Zelenih, a pre svih Rajnhard Bitikofer, poslanik Evropskog parlamenta kojem je zabranjen ulazak u Kinu, redovno zahtevaju da Berlin u odnosu prema Pekingu zauzme „samouvereniju poziciju“. Samo, kako bi trebalo da izgleda ta „spoljna politika koja se orijentiše na osnovu vrednosti“, za koju se Analena Berbok zalagala tokom predizborne kampanje? Kako je uskladiti s ekonomskim interesima nemačkih izvoznika? Odgovori na ta pitanja mogu se samo naslutiti u koalicionom ugovoru.
Već i sama činjenica da se spoljna politika nove vlade prvi put spominje tek na 143. od 177 stranica koalicionog sporazuma, daje povod za zaključak da ona nije igrala preterano važnu ulogu u pregovorima stranaka, kao što je to bio slučaj sa zaštitom klime ili digitalizacijom.
Budući kancelar Olaf Šolc je, prilikom predstavljanja koalicionog ugovora, na pitanje DNJ o spoljnoj politici vlade odgovorio samo da je Nemačka posvećena Evropi i transatlantskom savezu sa SAD.
„Svet se menja, svet postale multipolaran“, rekao je Šolc. „A to znači da postoji mnogo jakih država i sila u svetu. To su zemlje koje mogu da utiču na budući razvoj događaja – ne samo SAD i Kina, kako neki misle, već i mnoge druge nacije Azije: Koreja, Japan, Vijetnam, Indonezija, Malezija, Indija na primer. Jake zemlje iz Afrike ili s juga Amerike podići će svoj glas kada je u pitanju razvoj događaja u svetu.“
Promena kursa
A šta bi u praksi značili ako svet ne bi bio multipolaran, odnosno ako bi dominirala „dva pola“ – SAD i Kina? I to tako snažno da se Nemačka između ta dva teškaša nađe doslovno „ukleštena“? Jedna aktuelna studija nemačke Fondacije Bertelsman bavila se izazovima pred kojima se nalazi nemačka ekonomija. U tom dokumentu razvijeni su različiti „scenariji globalizacije“, i svi oni ukazuju na itekakve rizike po nemačku izvozno orijentisanu privredu. Kod svih pet budućih scenarija – koji su razvijeni u saradnji sa Saveznim udruženjem nemačke industrije (BDI) – može se reći da će Nemcima ubuduće u lice duvati jači vetrovi u globalnom odmeravanju snaga.
U toj studiji može se videti šta u stvari znači „scenario G2“ – kako svet u kojem pravila igre diktiraju SAD i Kina naziva Fondacija Bertelsman. To je ujedno i scanrio u kojem EU nije sposobna da se obraća „jednim glasom“, kada je reč o spoljnoj i ekonomskoj politici i nastupu prema Pekingu. Fondacija tu govori o „svetu u trajnoj krizi“ koji ništa dobro ne donosi izvozno orijentisanoj Nemačkoj.
Mnogo govori i činjenica da bi nemački interesi bili „relativno dobro zaštićeni“ u scenariju koji predviđa „novi Hladni rat“, u kojem bi uglavnom SAD, Evropa i Kina dominantno određivali svetska zbivanja
Berlinski trust mozgova „Meriks“, koji se u svom radu bavi Kinom, pre nekoliko nedelja sumirao je aktuelnu situaciju po pitanju kineske spoljne i ekonomske politike. U istraživanju pod naslovom „Korekcija kursa: promenljivi kineski pristup ekonomskoj globalizaciji“ autori ukazuju da donosioci odluka u Pekingu sve intenzivnije diktiraju pravile igre po pitanju ekonomske saradnje s međunarodnim partnerima. To bi moglo da ima ogromne posledice po nemačke firme u Kini.
„Tvrđava Kina“
Korekcija kineskog pogleda na globalnu ekonomsku integraciju, prema mišljenju istraživača „Meriksa“, znači „da strane firme u Kini imaju pristup tržištu koje liči na nekakvu tvrđavu, a pritom se pristup toj tvrđavi trenutno učvršćuje“. Strane kompanije u Kini su „de fakto na putu“ da postanu sve više kineska preduzeća, a ne kao do sada – firme koje su integrisane u globalne distributivne tokove svetske privrede.
„One se ne odvajaju od Kine, više se može reći da svoje poslovanje u Kini odvajaju od svojih globalnih biznisa“ – tako glasi zaključak analize berlinskih stručnjaka za Kinu. I pritom je to samo jedna, ali ipak ključna posledica nove kineske ekonomske doktrine – poznate pod imenom „dva krvotoka“.
Nemačka i Kina
Na primeru nemačkih proizvođača automobila i mašina jasno se vidi u kojoj meri nemački privredni rast zavisi od razvoja kineske konjunkture. Ako Kinezi kupuju mnogo nemačkih proizvoda, onda to Nemačkoj donosi dobru zaradu i garantuje blagostanje u zemlji.
„Da Kinezi proteklih godina od nas nisu kupovali toliko puno automobila i mašina, to onda ne bi bilo dobro za našu privredu. Postoji korelacija između kineskog i nemačkog ekonomskog rasta. To je neugodna istina, ali to je tako. Da li želimo to da ugrozimo u vremenima nakon ere Angele Merkel“, zapitao se nedavno publicista i dobar poznavalac Kine Volfgang Hirn u članku koji je objavio u listu „Berliner cajtung“.
Savezništvo s partnerima koji dele iste vrednosti
Stranke nove koalicije, kako stoji u ugovoru, žele i ubuduće da forsiraju tesne odnose sa SAD i drugim „partnerima koji dele iste vrednosti, kao što je Australija, Japan, Novi Zeland i Južna Koreja“. To su zajedničke vrednosti, poput demokratije i ljudskih prava, i one bi u budućoj spoljnoj politici Berlina trebalo da budu malo jače gurnute u prvi plan.
„Želimo i moramo da kreiramo naše odnose s Kinom u okviru dimenzija partnerstva, takmičenja i rivalstva sistema. Želimo da sarađujemo s Kinom gde god je to moguće, ali imajući u vidu ljudska prava, kao i važeće međunarodno pravo“, navodi se u koalicionom ugovoru buduće nemačke vlade. Ali, šta će da urade Nemačka i Evropa ako Peking ne bude hteo da prihvati saradnju po pravilima igre „semafor-koalicije“ koja se baziraju na poštovanju određenih vrednosti? Odgovor na to pitanje verovatno je opširniji i od samog koalicionog ugovora.
Tomas Kolman
Izvor: Dojče Vele
