Najveći „gušt“ severnjačke zime nije zima, nego mrak. Ni ne razdani se, a već se smrkava. U decembru u Stokholmu sunce izlazi oko pola devet, a zalazi već oko petnaest do tri. Često se uopšte i ne promoli kroz oblake. Lapidarna istina da je život definisan i obojen svetlošću, suncem i mrakom, na severu je dubinski interiorizovana. Svako je toga svestan, koje god da je klase, rase, obrazovanja… Na jugu Evrope se takve lapidarnosti lako smetnu s uma; sunce, svetlost i dug dan doživljavaju se kao bogom dani.
Piše: PREDRAG DRAGOSAVAC
Za Rim je to bio svet iza severnog vetra, borealnog, u večnoj zimi. Za Grke, Hiperborejci behu neka čudnovata, ali ljudska bića, koja žive u nekoj vanrednoj zemlji, iza arktičkog leda. Pod večnim suncem! U večnoj radosti! U večnoj sreći!
Miloš Crnjanski: Kod Hiperborejaca
Vrhunska švedska mudrost glasi: „Det finns inget dåligt väder, bara dåliga kläder“ – „Nema lošeg vremena, samo loše odeće“. I meni to beše prva lekcija u školi švedskog za dođoše. Uči se pre glagola biti. U početku mi je bilo smešno. Sneg, led, vetar, mrak… i kao nema veze. Lekciju sam naučio. Po vetru – s vetrovkom. Po kiši – s kabanicom. Po ciči zimi – u dugačkim gaćama. I pičim. U nepromočivim cipelama.
„Pa nije zima ovde baš tako strašna… Brzo mi je prošla“, pohvalih se, budalasto, pri kraju moje prve švedske zime „zemi“, koji ih je do tada tu prezimio blizu 20. Oćuta. Bio mu je potreban trenutak da smisli šta bi mi rekao, a da ne bude grub. Posle stanke reče samo: „Sačekaj da prođe koja godina…“ „Zemine“ reči danas mi zvuče kao da ih je izgovorio drevni antički mudrac.
Najveći „gušt“ severnjačke zime nije zima, nego mrak. Ni ne razdani se, a već se smrkava. U decembru u Stokholmu sunce izlazi oko pola devet, a zalazi već oko petnaest do tri. Često, da ne kažem baš najčešće, uopšte se i ne promoli kroz oblake. U proseku je 33 sunčana sata za čitav mesec. Dešava se da nekad prođe čitav mesec skoro bez zračka sunca.
Kad se od devet do pet radi u kancelariji ili nekom drugom zatvorenom prostoru, pod veštačkim svetlom, čovek danima i nedeljama ne vidi bela dana. Na posao kreće – oko 7.30-8.00 – kad je još mrak; kad s posla izlazi, u pet popodne, uveliko je noć. Prirodno decembarsko svetlo, kad ga ima, čkiljavo je i muljavo, kao sijalica od 20 vati…
Glad za suncem
Lapidarna istina da je život definisan, i obojen, svetlošću, suncem i mrakom, na severu je dubinski interiorizovana. Svako je toga svestan, koje god da je klase, rase, obrazovanja… Na jugu Evrope se takve lapidarnosti lako smetnu s uma; sunce, svetlost i dug dan doživljavaju se kao bogom dani.
Kad sam (svojevremeno) potpisao ugovor za posao u Talinu, u Estoniji (koji je na sličnoj geografskoj širini kao i Stokholm, samo sa druge strane Baltičkog mora), uz gomilu papira dobio sam i mali poklon-paketić; u njemu: mačje oko (koje se kači na jaknu ili kaput) i naočare za sunce. Mačje oko je u jesenjim i zimskim mesecima zakonom propisano; mrak je tako gust da vozači nisu u stanju da razaznaju pešake, ukoliko nisu obeleženi. Leti je pak sunce tako blještavo da bez tamnih naočara ne može da se gleda, a može da bude i opasno po vid…
Najstariji praznik evropskog severa je Midsamer. Najduži dan i kratka sezona plodnosti slave se „od iskona“. Božić je došao mnogo kasnije. Leto na severu lepo je kao san. Proleti tako brzo da se pitate da li se stvarno dogodilo. Mene podseća na scenu iz vampirskog filma Tonija Skota Glad za krvlju (1983) u kojoj Dejvid Bouvi, dok sedi u čekaonici, u roku od nekoliko minuta od mladića postaje starac i metuzalem.
Glad za suncem i svetlošću je neutaživa. Zimi se utoljuje putovanjima na Kanarska ostvra, Tenerife, Tajland… Najveća praktična mudrost je razbiti mrak sa nekoliko takvih begova. Leto se provodi napolju. Ne sme da se izgubi ni časak.
Čak i nevidljivi socijalni pritisak tera iz stanova i kuća. Ljudi se za suncem okreću kao suncokreti. Posle nekoliko godina počeo sam i ja… Instinktivno, kao i ostali.
Šta je sreća?
Moje najlepše leto na severu beše kada sam radio kao vodič za biciklističke ture kroz Stokholm. Iz dana u dan sam po ceo dan provodio napolju, na biciklu. A grad je lep, čist, pun zelenila, vazduh je „kao na Žabljaku“… i ima preko 1000 kilometara biciklističkih staza. Bicikliranje je divota, jedan od retkih (mogućih) hedonizama u drenovini ateističkog protestantizma.
Prva stanica na toj mojoj turi kroz Stokholm bilo je Ridarholmen, jedno od centralnih ostrva oko kojih je grad „nekad davno“ počeo da raste. Tu bih, sa pogledom na jezero Melaren i Gradsku skupštinu, gostima poželeo zvaničnu dobrodošlicu. „You are the lucky ones“, rekao bih im. „Došli ste u Stokholm svetla i dana… Zimi je to drugi grad. Nije samo ovde zima duga i hladna, ali malo gde drugde se živi u ovakvoj svetlosnoj situaciji…“ Tu bi obično počeo žamor i komentarisanje kako je šest sati dana (pre)malo.
„Šest sati dana… uopšte nije malo“, javili bi se onda neki Norvežani iz Trondhajma ili Narvika. Njima je Stokholm jug. Švedska obala im je rivijera.
Saša je na osnovu (pored ostalog) reportaže iz Srbije primljena na odsek za dokumentarni film Stokholmske filmske akademije. Reportaža je bila o devojci iz Srbije koja je perfektno govorila švedski, a da nikad u Švedsku nije kročila – nije mogla da dobije vizu.
Kad je Saša jednog leta, tada već kao studentkinja filmske akademije, zajedno sa snimateljem dolazila u Beograd, odseli su kod nas. Mi smo u to vreme bili na moru; kad smo se vratili, oni su već bili otišli. Nismo imali pojma šta su snimali. Do te večeri u Roksti, na periferiji Stokholma.
Film je bio o nekoliko mladih, iz Beograda i Srbije, koji čeznu za normalnim životom, putovanjima… Mnogo više od same priče „potreslo“ me je nešto drugo – prizori rađanja, penjanja i zalaženja sunca, snimljeni sa terase našeg stana na desetom spratu u 27. marta. Gledao sam to uživo toliko puta… Nikad me avgustovsko beogradsko sunce nije ošamutilo kao te večeri, u Roksti, na obodu Stokholma.
Od tad znam za čim sam nostalgičan.
Tuđinata pusta da ostane
Nostalgija za svetlošću (2010) naziv je dokumentarnog filma čileanskog sineaste Patrisija Guzmana. Gledao sam ga krajem 2011. godine na Filmskom festivalu u Rio de Žaneiru, gde je bila priređena retrospektiva skoro celokupnog Guzmanovog opusa. Sa Guzmanom sam tada i razgovarao. On je posle Pinočeovog puča ceo život proživeo u egzilu, najviše u Francuskoj.
Film se zove Nostalgija za svetlošću, rekao mi je, zato što kad pogleda u nebo, oseti nostalgiju: „Svetlost dolazi iz velike daljine. Zvezde koje vidimo su udaljene od nas više miliona svetlosnih godina. Tako daleke stvaraju more prošlosti koje daje nostalgiju. Osećam, takođe, nostalgiju prema Čileu kakav sam znao kad sam bio mlad. Čile je tada bio veoma liberalna demokratska zemlja. Mogli smo da mislimo šta smo hteli, da činimo šta smo hteli i ništa nam se zbog toga ne bi desilo. Zemlja je kasnije prošla kroz strašnu diktaturu koja ju je potpuno promenila. Danas je to druga zemlja. To je deo nostalgije…“
Iako je naš susret bio kratak, Guzman je na mene ostavio jak utisak – kako rečima, tako i svojom pojavom. Zamišljen, kao da je u nekom svom paralelnom svetu, potpuno je odudarao od festivalske egzaltiranosti. Nisam tada uspevao da pronađem reči kojima bi se opisala ta njegova osobenost. Tek kasnije, kad sam i sam iskusio „dijasporstvo“, nazvao sam to u jednom tekstu „aurom nepripadnosti“.
Guzman je u novoj sredini prihvaćen, afirmisan, „integrisan“, poštovan… ali nikad nije poželeo da postane Francuz, ili šta god, ostao je Čileanac i čitavog života nastojao je da priča čileansku priču, i čileanske priče, uprkos tome što je Čile koji je znao postajao, i postao, nešto drugo od onoga što je on poneo u pamćenju kad je u izgnanstvo polazio.
Dijasporska iskustva su raznolika, svako je na svoj način osobeno; nemoguće ih je svoditi na istu ravan. Ipak, ponešto im je i zajedničko nezavisno od epohe ili podneblja. Raspuknutost iskustva, osećaj podvojenosti, teško uhvatljiva nostalgija, koja dođe niotkuda i stušti se kao oluja… Moj novosadski prijatelj, koji već trideset godina živi pod nekim drugim nebima, kaže da više oseća nostalgiju za vremenom, nego za određenim prostorom…
Ja nisam siguran šta bi bilo kod mene. Neuhvatljivo mi je. Znam samo da je svetlost moj rosebud…
Izvor: rts
