Моја жеља је иста она коју Његош изражава у писму Осман-паши Скопљаку када каже: „Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала.”
Док сам припремала обраћање за ову прилику, за обиљежавање 210. годишњице рођења Петра II Петровића Његоша, некако су ми се сами од себе наметнули они стихови Матије Бећковића: „Боже драги, нема већег чуда / Но што пишу послије Његоша”. И заиста, дубина и снага Његошевих мисли грме таквом силином да нам се чини да их не може бити достојно било шта што напишемо или кажемо. Но, с друге стране, мистична привлачност његових мисли увијек нас изнова мами да настојимо да одгонетнемо тајну коју нам дају наслутити, али никада до краја домислити. Његошевим ријечима речено – ту „људско запире познање”. Иако он сам закључује да су од ове велике тајне „у гробу кључеви”, чини се да се она њему ипак откривала више него осталим смртницима. Зато га је с пуним правом наш Митрополит Амфилохије и назвао Ловћенским Тајновидцем.
Имала сам прилику да чујем Митрополита како често цитира Његоша: „Што је човјек, а мора бит човјек!” Овим ријечима најјезгровитије је изражена сва трагика, борба, величина, распеће, пролазност, бесмисао, али и смисао човјековог бивствовања на Земљи. Према ријечима Митрополита Амфилохија, „нико није тако доживио трагику људског бића и постојања на земљи као Његош, а са друге стране нико није тако изразио дубоку вјеру у побједу истине над лажју, правде над неправдом, Бога над Сатаном, љубави над мржњом”. Вјера у такву побједу једина је која даје наду у суочавању са страшним сукобима и подјелама у савременом свијету, почевши од оних који бијесне на међународном нивоу, преко наших унутрашњих подјела и сукоба, па све до борби који се одигравају у срцу сваког човјека.
Овај округли сто носи назив „Његош и црногорске подјеле”. Ноторна је истина, нажалост, да нема пуно важних питања око којих су грађани наше државе били сложни последњих деценија. Али, када је ријеч управо о човјеку око којег смо се данас окупили, постоји готово неупитна сагласност – чак и код малобројних који траже разлог да оспоравају његово дјело – да је то највећи ум ових простора. Дакле, како код га тумачили, нико се неће усудити да негира да је Његош наш духовни горостас. Његова личност је у том смислу наша тачка сагласја. О томе свједочи и чињеница да је он једини човјек чији дан рођења славимо као државни празник. Зато је можда овај округли сто могао да носи и назив – „Његошем (или: са Његошем) против црногорских подјела”. Користим два инструментала, и друштва и средства: с Његошем, као са личношћу која ужива готово неподијељено уважавање, али и – Његошем – у смислу метонимије која означава његово дјело као увијек читану, а никада ни од кога дочитану – неисцрпну ризницу прегнантних мисли и идеја.
Нама су добро познате друштвене подјеле које су нам савремене. Али, историја нас учи да је неслога пратилац нашег друштва у свим временима. Његош је тога био дубоко и болно свјестан. Отуда ријечи: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега”. У једном свом писму он и идентификује узрок ток зла, па каже да је то „фанатизм троструки, паклено сјеме неслоге, који је нашему народу више зла учинио но све иноплемене силе и оружје”. Како тада, тако и данас. И данас фанатизам на свим странама стоји на путу заједништву и напретку. Поновићу, на свим странама. Саморефлексија, и суочавање са сопственим заблудама и претјеривањима јесу conditio sine qua non уколико желимо да искорачимо и пружимо руку ка оном Другом. Идентификовањем онога у чему гријешимо, нећемо угрозити ни наш интегритет ни идентитет, већ ћемо се, напротив, учврстити у њему, и сигурни у себе искреније и лакше прихватити оног Другог и другачијег. Нарочито имајући у виду да тај Други није нико други до наш брат, комшија или пријатељ. Управо подстицање таквог процеса у заједници видим као основну мисију и мог личног друштвеног и политичког ангажмана.
Моја жеља је иста она коју Његош изражава у писму Осман-паши Скопљаку када каже: „Ја бих волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала.”
Увијек изнова изазива чуђење чињеница да је један тако малобројан народ као што је наш успио да изњедри таквог духовног горостаса, као што је Његош. Ријечи које је упутио Карађорђу, могао је намијенити и самом себи, јер и њему „све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме”. Имајући његов примјер пред собом, ја сам увјерена да ће и наш народ напокон доспјети ка својим ововременим великим циљевима који су му дуго измицали. Овај округли сто доживљавам као један корак на путу ка тим циљевима.
Вјерујем да ће вам данашње дружење с Његошем бити плодно. Желим вам да инспиришете једни друге и да вам се отварају нови видици и нови мисаони путеви, онако како то увијек бива у сусрету са Ловћенским Тајновидцем.
Хвала вам.
Др Јелена Боровинић Бојовић
Извор: Фејсбук
