„Ah! jesmo sokolovi“, žalosno nastavi, „pa i grabljivi kao oni. Ali Božija mi vjera, ne što bismo tako htjeli, nego što smo na to primorani. Ja zadržavam Crnogorce od grabeža na austrijskoj strani, jer su nam tamo sve sama rišćanska braća; ali na strani turskoj moram često zaklopiti oči i dati im oduška. Jeste dobro kad se ograniče na Turadiju; nu eto muke kad se pokrvave sa rišćanima! I to će tako trajati dokle god se ne iselimo iz ovih krševa. A da bi se mogli iseliti, treba najprije da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim i usrećenim.“
U martu 1848. god. kad se bila uzrujala sva skoro Evropa, te narodu srpskomu pre tijaše velika opasnost ne samo u Ugarskoj nego i u Dalmaciji, a posredno i u samoj Srbiji, ja sam bio poslan narodnim glasom u Karlovce patrijarhu, onda još mi tropolitu, Rajačiću, u Zagreb tek naimenovanom banu Jelačiću, i na Cetinje vladici crnogorskom Petru Njegušu II.
Putujući sve kopnom, a morajući pozadržavati se vi še dana u svakoj od prve dve imenovane va roši, tek sam oko polovine aprila mogao stići na Cetinje. Tu odsedoh u jednoj maloj gostionici, i odma pisah vladičinom taj niku D. Milakoviću moleći ga za pristup k Vladici. Nije prošlo ni dvadeset minu ta, a jedan perjanik dođe po mene i odvede me k Milakoviću.
Nas dvojica poznavali smo se do tad samo po imenu, a tad se pozna smo i lično. To je bio uman i čestit čovek u punom smislu, a patriot kakvih bi mome narodu tisućama želio. Po kratkom razgovoru o ondašnjim prilikama dođe isti perjanik i javi mi da me Vladika čeka. Pođosmo svi skupa jednim hodnikom kome na dnu viđahu se vrata, i pred njima šest perjanika lepo odevenih. Jedan od njih otvori vrata. Kad na njih stupih, vidim dosta pro stranu dvoranu sa biljarom u sredi i zido vima svud unaokolo načičkanim svakojakim biranim oružjem. Oko biljara stajahu na nogama senatori i mnoge crnogorske sta rešine u svome bogatom odelu.
Pred tim veličanstvenim, živopisnim prizorom ja stadoh jedan čas kao ukopan, pa uzeh brzo očima tražiti po onoj množini ljudi Vladiku, koga nisam poznavao, a niko me k njemu nije privodio. I upravo kad sam se hteo obratiti Milakoviću da ga zamolim za tu ljubav, opazih na gornjem uglu biljara visoka i lepa Crnogorca u narodnom odelu gde se na mene osmehnu, pa postupi napred, odvojivši se od ostalih.
Odmah se domislim da je to Vladika; hitno mu pristupim, i poljubiv ga u ruku, izručim mu pozdrav. On odgovori na svaku tačku veoma smišljeno i rečito. Žubor ushićenja treptio je po dvorani; ali na jedan njegov znak svi se ukloniše. Ostadosmo sami. Ponudi me da sednem, pa se i on uvali u jednu ogromnu na slonjaču crnom kožom prevučenu.
Ja mu ukratko izložih politiku Srbije prema ondašnjim okolnostima, i događaji ma koji su se mogli otud izroditi; opisah mu stanje koje sam našao u Sremu, Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, i saopštih što sam svršio u Karlovcima i u Zagrebu, a zašto sam k njemu došao.
Za sve vreme što sam govorio nije me nijednom rečicom prekinuo, gledao je pred sobom u tle, a samo bi pogdekad upro u mene oči. Kada svrših, nekoliko poćuti, pa uzev me za ruku reče: „Hvala vladi srpskoj na tome začim je pregnula, a Vama na lijepoj vijesti i trudu. Dobro rekoste da u takom pokretu za spasenje srpsko ne smije izostati crnogorska puška. Znate li šta sam bio naumio raditi da mi niste došli? Spremah se da skupim četiri hiljade mojih Crnogoraca, pa s njima da pregazim tursko zemljište, upadnem u Srbiju i primoram srpsku vladu na djelanje. Ali evo, Bogu hvala, toga već ne treba. Ja pristajem bezuslovno na sve što mi predlažete. Držaću Primorce u zaptu da ne razviju zastavu Sv. Marka, a za dalju radnju čekaću dok mi ne javite da su sazreli događaji.“
–Vratih se veoma zadovoljan u gostionicu, gde naručih večeru. Bio sam baš seo da podrobno napišem sav moj razgovor s Vladikom, kad mi najedanput javiše da on dolazi. Ne verovah da će k meni; ali do ista čuh lupu korakljaja uz drvene lestve, pa skočih na sobnja vrata. Bijaše on. Ni sam imao vremena da mu do kraja zahvalim na toj počasti, jer mi upade u reč veleći:
„Ostavimo komplimente zapadnjacima, a mi ćemo kao dva čista Srbina razgovarati se sa srcem na dlanu. – Kada mislite natrag?
„Prekosutra, ako Vi dopuštate.“
-„Kad bi stojalo do mene, ja Vas ne bih tako skoro od sebe otpustio; sam sam i mučenik na ovim stijenama kao Prometej na Kavkazu; ali razumijem da se morate što prije vraćati u Beograd. Ipak do subote nema parobroda u Kotoru, pa biste mogli bar do toga dana ovde počekati.“
-„To bi najradije i učinio, da nemam u Primorju više koješta da posvršavam. Naumio sam to učiniti do prve subote, inače morao bih odložiti moj polazak za Trst čak do druge, i tako izgubiti punih sedam dana, a to je u sadašnjim prilikama suviše.“
-„Tako je. Onda Vas čekam poslije večere kod mene na sijelo, a sutra u podne na ručak… Ali ja zaboravljam da Vam zahvalim na pjesmi koju ste mi prije dvije godine otpjevali. Znam je napamet“, i poče svečanim glasom:
„Gomila hridi stoji, užasna gora;
Glavu joj grom lupa;
Noge val muti mora;
Tu ko soko gnjezdo
Gorjanin svoj dom stavi…“
pa stade. „Ah! jesmo sokolovi“, žalosno nastavi, „pa i grabljivi kao oni. Ali Božija mi vjera, ne što bismo tako htjeli, nego što smo na to primorani. Ja zadržavam Crnogorce od grabeža na austrijskoj strani, jer su nam tamo sve sama rišćanska braća; ali na strani turskoj moram često zaklopiti oči i dati im oduška. Jeste dobro kad se ograniče na Turadiju; nu eto muke kad se pokrvave sa rišćanima! I to će tako trajati dokle god se ne iselimo iz ovih krševa. A da bi se mogli iseliti, treba najprije da se Srpstvo oslobodi i ujedini. Ja bih tada u moju Pećku patrijaršiju, a knjaz srpski u Prizren. Meni duhovna, a njemu svetovna vlast nad narodom slobodnim i usrećenim.“
–„To je, Gospodaru, i moj zlatni san.“
-„Ali hoćemo li ga u stvari doživjeti? Istina da smo sadašnji Srbi i Hrvati složni, a evrop ske vlade skoro sve zanijete kod kuće; ipak smo okruženi moćnim neprijateljima, a sredstva nam nedovoljna. Ja, na primjer, pošto obezbijedim svud naokolo granice, mogao bih preko njih izvesti od šest do sedam hiljada dobrih boraca, koji bi čudesa počinili; ali čim se maknu, treba mi za njih municija i hrana, i ponešto novaca, inače oni bi, kao ljudi u nuždi, pljačkali bez razlike i turska i rišćanska sela, a tim bi nestalo discipline, pretvorili bismo i prijatelje u neprijatelje, i sami sebi udvojili tegobe na svakom koraku, pa lako i samu celj promašili. To je što vas molim da date dobro osjetiti u Beogradu. Kad se krenemo da se bar krenemo u redu; pa onda što Bog dade i sreća junačka.“
Ja ga o svemu uspokojim i posle dužeg razgovora ispratim do vrata gostionice, gdje su ga perjanici čekali. Pribeležih odma sve ovo i drugo što je govoreno. Bio je već mrak i doneše mi večeru, kojom, budi mimogred rečeno, našao sam se iznenađen. Po večeri odoh na sijelo. To se držalo u dvorani biljarda. Vladika je sedio u svojoj naslonjači, a senatori i vojvode sedijahu naokolo.
On me svima predstavi, a neke od njih meni, pa mi do sebe ponudi stolicu. Dugo se i veselo razgovaralo, svašta pričalo, pa se i šalilo, a napokon se i jedna otpevala uz gusle. Vladika je volio sad jednoga, sad drugoga zadirkivati, te bi sva družina prsla u smeh, ali i drugi nisu mu ostajali dužni.
To je sve išlo tako oštroumno, brzo, naravno, a ujedno i tako uglađeno da sam se nemalo divio.
„Eto, reče mi naposletku smešeći se vladika, sad imate originalnu sliku jednog crnogorskog salona.“
–„I doista ovu prijatnu sliku neću nikada zaboraviti.“ –
-„Ali salona bez gospođa? Vaši beogradski jamačno nisu bez toga ukrasa“.
-„Kud ćete lepšeg ukrasa od ovakvih junaka? Kod Vašeg salona, ja na beogradske zaboravljam“.
-„Ha, ha! Vi malo laskate meni i njima!“
–A jedan će iz družine reći: „Bog i duša, ne laska, nego se vidi da se rodio baš ispod Crne Gore.“
Svi u smeh.
-„Čudo te ne reče u samoj Crnoj Gori!“ ˗ doda Vladika, pa pruživši mi ruku:
-„Znam da ste umorni od puta, pa Vam treba odmora. Laka Vi noć, a sad do viđenja.“
˗ Sutradan pohodih neke važnije ličnosti, crkvu i manastir, pa pred podne odoh na ručak. Sto je bio postavljen u dvorani biljara; na stolu srebrno posuđe samo za dva lica; a ručak sa malo, ali veoma ukusnih jela, nakvašenih dobrim primorskim vinom pa pri završetku, i šampanskim. Oko stola služio je jedan momak, pred kojim govorilo se samo o književnosti. Vladika pomenu pravim pijetetom njegovoga učitelja Simu Milutinovića, koji je bio umro u početku one iste godine.
„I u mišljenju, reče, i u govoru, i u svemu životu, to je bio pravi pjesnik; u pjesmama, istina, nejednak, ali često sa poletima tako snažnim da mu se moraš diviti.“
-„Tim smo mu više dužni, odgovorih, što je ostavio za sobom učenika koji ga je na tkrilio.“
-„To ne dopuštam, preseče me živo vladika; moj najbolji sastav mislim da će biti Gorski vijenac; jeste li ga pročitali?“
-„Ne jedan nego tri puta.“
–„E pa dobro; on će se dopasti mojim Crnogorcima, i zato što sam u njemu iznio njihove običaje, njihov način mišljenja i govora, njihov karakter; te se vide kao u ogledalu; ali se neće dopasti obrazovanom svijetu, koji će mi zamjeriti da ono nije prava drama, da vladika Danilo, koji je glavna osoba, uvek mudrija a skoro ništa ne radi, pa ipak djelo koje smišlja ispada mu srećno više nekim slučajem nego njegovim naporom. Ja sam opažam te mane, i mada rado ne popravljam što sam jednom napisao, naumio sam da ih ispravim pri drugom izdanju. Šta Vi velite?“
–„Ja bih se, odgovorih, usudio primetiti da se popravljanjem često iskvari delo; a sve te mane koje spomenuste kad bi i postojale, one se većinom tiču oblika; sama pak poezija tako je originalna, čista i velika da će večito osta ti kao uzor našoj književnosti.“
-„Govori te li to iz učtivosti, ili po ubeđenju?“
-„Ja uvek nastojavam da to dvoje spojim.“
-„Da, zaboravih da ste Dubrovčanin. A šta mislite o pesmama Branka Radičevića?“
-„To je, rekoh, drugi rod pojezije, koja reflektira duh bačkih Srbalja, kao i Vaša duh crnogorski. Onde je nestašnost, lepa naivnost, mekost, čarobno zujanje u travi i cveću, kao što je u Vas ozbiljnost, krepčina, polet, i praskanje groma: on slavulj, Vi oro.“
-„O Branku se potpuno slažemo“, reče ustajući Vladika, i naredi da nam se donesu smotke i kafa.
Pošto je momak raspravio sto, ode, a nastupi među nama politički razgovor.
Eto kako je jedan veliki naš pesnik skromno o sebi mislio, kako je sam uviđao svoje mane i bez zatezanja iz priznavao, kako je druge valjane pesnike cenio. Sve su ovo lepe crte u njegovom karakteru, koje ne ka mlađima služe za primer.
Ako je on navađao one mane u „Vijencu“ samo da me kuša te da vidi mislim li i ja tako, to ipak ne umanjuje njegovu kritičku uviđavnost, a svakako potvrđuje u njemu odvažno ograđivanje protiv svake lične sujete. Čudnovato je u razgovoru preskakao sa poezije na politiku, i obratno, a to bez dublje namere. Tako je u mojoj pesmi našao povod da me svojom pažnjom ujedno i odlikuje i življe mi na srce metne potrebe njegovih sokolova. Svud mi je iz njega virio oduševljeni pesnik, plemenit čovek i umešan diplomat.
S njim se toga večera oprostih, pa uju tru rano, praćen od dva perjanika, krenuh sa Cetinja Kotor
Izvor: Matija Ban – Susreti sa Njegošem, priredio i napisao pogovor Goran Maksimović, Besjeda, Banja Luka, 2019
