„Ништа не недостаје његовој слави, недостаје нашој.“ (Bernard-Joseph Saurin)
„Да ми је да оставим све и одем на острво нечесово”, пише једном Владика Његош; пише горећи душом и тијелом у роду своме непросвијећеном.
Прије годину дана писао сам о томе како од праоца Адама до данашњег дана није било самљег човјека од Његоша; писао овог прољећа о томе како је Владика био космичко сироче.
Но, шта писати овог љета кад се у лапидаријуму Биљарде на Цетињу његова космологија своди на ниво једне естрадне умјетнице и, исто тако, естрадне режије!?
Најрадије бих и сам утекао на „острво нечесово”, док се не заборави овај карневалски перформанс приређен у години великог јубилеја (210 година од пјесниковог рођења).
Страхота! Обиљежавање два вијека од Његошевог рођења протекло је у тишини, једва да је споменут у Црној Гори; десет година касније, кад је име његово, напокон, ушло у календар државних празника, пјесника и владику прослављамо уз карневалску спрдњу.
Јасно је, неће Његошево дјело деструисати овај призор, али може и те како деструисати рецепцију. Како би, отприлике, рекао пјесник M. Павловић, сјећањем се може уништити нешто веома драгоцјено – оно што је предмет самог сјећања. Знатан дио прошлог вијека протекао је у неким нетачним, извитопереним интерпретацијама Његошевог дјела и живота, које су добиле статус „званичне истине”, што се повремено одржава и у овом вијеку.
Неће Његош пасти-у-очима оних који га читају, али треба имати у виду да је веома мали број оних који га заиста читају. Када извитоперена интерпретација постане став културе, онда културе више нема!
Његош јесте на безбедном мјесту, али ми нисмо. У томе је проблем са цетињским перформансом, који је без умјетничког покрића добио церемонијални значај скоро највишег реда.
Његош није бог. Није ни суперхерој. Не патим, дакле, од духовног и естетског пубертета. Али Његошев текст једноставно не допушта да се чита (адаптира или интерпретира) површним, баналним и тривијалним очима. Патос и трагичко (у античком смислу ријечи) осјећање живота јесте основна супстанца његове поетике.
Ако би се Његошев текст и могао увести у поступак карневализације (изокретање свијета наглавачке), то би изискивало стварно вјештог умјетника; за недавни цетињски перформанс то би захтијевало и врхунску балерину, на примјер; дакле, естетски васпитану умјетницу.
Пошто је пјесма „Ноћ скупља вијека“ профилисана као транслунарна поема о женској љепоти, то би изискивало режисера који заиста има способност и образовање да разумије, да разликује ерос од порнографије. Но, ако је заиста била интенција да сакрално и профано замијене мјеста, то би, несумњиво, значило да смо добили још једну злоћудну интерпретацију Његошевог дјела.
Милорад Дурутовић
