Piše: Nina Savčić
Mašta, snovi, nesvesno, antiburžoasko delovanje bili su u osnovi nadrealizma. Osloboditi se kontrole razuma, odbaciti cenzuru super-ega, jedna je od osnovnih postavki ovog pravca
Prvi svetski rat i društvena klima koja mu je prethodila nisu u rezultatu imali samo milionske žrtve, razrušene gradove i ekonomsku krizu. Globalni sukob je promenio pogled na svet. Umnogome je svest o tome da smo kao ljudi krhki, da više nema sigurnog mesta, i sigurnosti uopšte, uticala i na umetnost početka XX veka. Nije realnost koju vidimo bila velikoj grupi umetnika više zanimljiva, naprotiv, oni su pravili veliki otklon od nje i akademizma koji je svet prikazivao ulepšanim. Osećanje neizvesnosti koje je pokrenuo Veliki rat, umetnici okupljeni oko novih ideja nisu potiskivali, naprotiv, u svoja su dela ugrađivali upravo tu tešku, široko rasprostranjenu neizvesnost.
Svet nije lep, i zato je mašta ta koja nam pomaže da živimo bolje, to je unekoliko stav nove generacije koja se vratila sa fronta. Još jedna okolnost je uticala na umetnički pravac koji se razvio dvadesetih godina prošlog veka, a to su Frojdovi radovi o nesvesnom kao pokretaču naših misli i radnji. Mašta, snovi, nesvesno, antiburžoasko delovanje bili su u osnovi nadrealizma. Osloboditi se kontrole razuma, odbaciti cenzuru super-ega, jedna je od osnovnih postavki ovog pravca.
Andre Breton, jedan od utemeljivača nadrealizma, bio je stažista na neurologiji bolnice u Nantu. Posebno su ga zanimali snovi i misli mentalno obolelih pacijenata. To je zapisivao i proučavao, a 1919. godine zajedno sa Filipom Supoom objavio je seriju tekstova zasnovanih na „slobodnim asocijacijama“, što je bilo uključeno u Prvi manifest nadrealizma iz 1924. godine.
Nadrealizam (zajedno sa još nekim stilovima, „izmima“ kako se zovu zbog sufiksa koji ih gradi, kao što je bio dadaizam) bio je veoma radikalan, ali takvo je bilo vreme i takvo osećanje sveta i umetnika. Tako je Breton pisao: „Najjednostavniji nadrealistički čin sastoji se od izlaska na ulicu, s revolverom u ruci, i nasumičnog pucanja u gomilu što je više puta moguće. Svako ko nikada nije osetio želju da se ovako obračuna sa današnjim bednim principima ponižavanja i ismevanja očigledno i sam pripada toj gomili sa stomakom u visini metka.“
Važan učesnik u formiranju pokreta i njegovom radu bio je Maks Ernst, slikar rođen u nemačkom gradiću Brilu 2. aprila 1891. godine kao treće od devetoro dece učitelja gluvoneme dece i vatrenog ljubitelja slikarstva Filipa Ernsta. Kako sam Filip nije ljubav prema umetnosti razvijao na školama i akademijama, jer ga roditelji nisu podržavali, sklonost svog sina ka crtanju bodrio je i Maks je krenuo umetničkim putem. Zapravo, možda baš zbog uskraćenosti koju je osetio od strane roditelja, Filip je šestoro svoje dece poslao na studije.
„Maks Ernst je umro 1. avgusta 1914. Vratio se u život 11. novembra 1918. kao mladić koji se nadao da će postati čarobnjak kako bi pronašao mitove svog vremena,“ pisao je umetnik. Učestvovao je u ratu koji je zvao „svinjarijom“ i koga se gnušao.
“Ako je umetnost ogledalo vremena, morala bi biti luda”, rekao je Maks Ernst.
Bio je već poznati dadaista kad je stigao u Pariz. U Francuskoj su Maksa primili Pol Elijar i njegova supruga Gala. Sa njima se upušta u ljubavni trougao. Međutim, lepu Galu osvojio je Salvador Dali i ona ih obojicu napušta. Ovaj slikar, vajar i veliki poklonik kolaža imao je bogat ljubavni život, a epizoda sa Galom bila je samo jedna od mnogih.
Još 1918, slikar se venčao sa jevrejkom Luize Štraus, studentkinjom istorije umetnosti i ćerkom fabrikanta iz Kelna. Luize je mladom Ernstu otvorila vrata umetničke scene. Dok su živeli zajedno u Kelnu, njihov je stan bio umetnički, dadaistički centar. Iako su imali sina – Hansa-Ulriha Ernsta – slikar je Luize ostavio 1922. kada se trajno nastanio u Francuskoj. Ona je nastavila dalje, postala je poznata likovna kritičarka. Kada je Hitler došao na vlast, Luize je izbegla u Francusku i predala zahtev za američku vizu koju nije dočekala. Pred sam kraj rata u jednom od poslednjih vozova za Aušvic bila je i prva supruga velikog nadrealiste. Logor nije preživela.
Još u tri braka stupio je Maks. Jedan od njih bio je sa kolekcionarkom Pegi Gugenhajm. Kada je dolaskom nacista na vlast Maksa uhapsio Gestapo, ona mu je pomogla da pobegne i tada su zajedno otišli u Ameriku. Razveli su se nekoliko godina nakon venčanja.
Pegi je bila veoma važna ličnost u umetničkim krugovima. Amerikanka koja je u Pariz došla 1921. godine odmah se uključila u boemski život i stekla veliki broj prijatelja iz umetničkog sveta. Njen će rad u velikoj meri uticati na razvoj umetnosti nakon Prvog svetskog rata. Kada je u trideset devetoj godini otvorila galeriju u Londonu, njen je prijatelj Samjuel Beket uputio da se orijentiše na savremenu umetnost jer je u njoj život. Poslušala ga je i u narednim decenijama kupovala dela mladih umetnika.
Poslednja velika ljubav Maksa Ernsta bila je Dorotea Taning. Upoznali su se na izložbi dok je Ernst bio u braku sa Pegi. Sa njim je ostala do slikareve smrti.
Mada je veliki broj umetnika – slikara, pesnika, vajara – iz umetničkog centra – Pariza, došao u Ameriku i nastavio svoj rad u „obećanoj zemlji“, među njima nisu postojale tako čvrste veze kakve su bile dok su stvarali na evropskom tlu. Kao razlog za izostanak saradnje, Maks je video nedostatak kafea. Naime, u Parizu su se umetnici sastajali u određenim kafeima, tamo razmenjivali ideje i tako zajedno gradili umetnost vremena.
„Imali smo umetnike u Njujorku, ali ne i umetnost. Jedna osoba ne može sama da stvori umetnost. Mnogo zavisi od mogućnosti razmenjivanja ideja sa drugima“, pisao je Ernst. To ne čudi, kolektivni rad – kooperacije – jeste bio od velikog značaja za nadrealiste, a nadrealizam je za njih bio stil života, ne samo izbor motiva, tema i tehnika. Živeli su spontano, živeli su za trenutak, slobodni od materijalizma, protiveći se vrednostima buržoazije.
Zbog revolucionarnog angažmana koji je nekad eskalirao u incidente, nadrealisti nisu bili prihvaćeni od strane konzervativne kritike. Ocenjivani su kao skandal-majstori a bilo je i stava da bi „javnost trebalo da ih prezire“.
Dela Maksa Ernsta bila su u Hitlerovoj Nemačkoj okarakterisana kao dela „degenerisane umetnosti“, zajedno sa još mnogim radovima tadašnjeg avangardnog slikarstva. Omiljene slikarske tehnike ovog umetnika – slikara i vajara – bile su kolaž, frotaž i grataž. Frotaž – uzimanje otiska podloge i tako prenošenje teksture na papir, i grataž – grebanje – davali su onaj nadrealistički utisak koji su pripadnici ovog pokreta negovali: slučajno, nesvesno, slobodno. „Frotaž nije ništa drugo nego tehničko sredstvo podizanja halucinacionih sposobnosti duha“, kazao je slikar.
Maks Ernst preminuo je 1976. godine u Francuskoj gde se nakon rata vratio iz Amerike. Beogradska publika imala je prilike pre tačno dve decenije u Muzeju savremene umetnosti da pogleda radove ovog nadrealiste.
Nadrealizam su smenili drugi stilovi i pravci. Važno je napomenuti da je svetska scena kao ravnopravne dobila i aktere sa naših prostora. Srpski nadrealisti bili su aktivni učesnici ovog pokreta. Milan Dedinac, Radojica Živanović Noe, Vane Bor, Marko Ristić, Dušan Matić i drugi pesnici i slikari upisani su u svetsku istoriju umetnosti.
Izvor: Nova Ekonomija
