Колико год пута посећивао Мостру, увек има нечег узбуђујућег у сваком новом доласку у Венецију.
Један од најстаријих градова на свету, домаћин је и најстаријег филмског фестивала на свету, ове године по 82. пут Mostra Cinematographica одржава се на венецијанском Лиду.
Филмски фестивал је иначе саставни део Венецијанског бијенала, једне од најважнијих светских уметничких смотри из различитих области уметности. Ове године је у току изложба архитектуре, али о томе мало касније.
Лето Венеције је и ове године истовремено епицентар визуелне драматургије, технолошке интерактивности и архитектонске рефлексије. Филмска Мостра, „ Venice Immersive “ и Бијенале заједно чине синергију која нас води од рефлексије својих аутора до глобалних, интердисциплинарних питања будућности.
Оно што мене посебно узбуђује јесте чињеница да ћу ове године имати филм у оквиру фестивала. Претходни пут сам учествовао са филмом “Ничије дете” у режији Вука Ршумовића, пре сада већ једанаест година. И овај пут је реч о дебитантском остварењу, немачко-француско-српској копродукцијом руске редитељке Настје Коркије, филму за који очекујем да ће привући пажњу критике и филмских професионалаца на овом фестивалу.
А од ове године гледаћу део филмова из програма са намером да их као програмски директор представим београдској публици на предстојећем FEST-у. Овогодишња 82. Мостра истакла се као најбоља синтеза традиционалног и експерименталног: од високе моде и дуго ишчекиваних премијера до технолошких открића.
Тешко је у једном тексту набројати филмове и ауторе, али бих ипак издвојио неке:
„ The Smashing Machine“, режија Бени Сафди
Глумачка трансформација Двејна Џонсона у интимној драми о ММА легенди је најемотивнији тренутак фестивала до сада. Након пројекције, публика је 15 минута аплаудирала, док је Џонсон у сузама примао признање. Критика га је једногласно истакла као фаворита за глумачка признања – доказ да Венеција уме да препозна изненађења. Овај филм је диван излет у емотивност дивова из октагона, и утисак ми је да је посебан мамац за мушку публику.
„Франкенштајн“, режија Гиљермо дел Торо
Премијера Дел Торовог дугоочекиваног остварења донела је екипи 13-минутне овације. Изузетно свежа адаптације књижевног, па и филмског класика, наглашава раскош визуелног језика и Дел Торов препознатљиви рукопис.
„The Wizard of the Kremlin“, режија Оливије Асајас
Филм који изазива политичку контроверзу, са Џудом Лоом у улози Путина, примљен је са десетоминутним аплаузом. Публика и критика препознале су храброст да се на европском тлу отвори комплексна прича о власти, манипулацији и моћи. Овај филм ће бити посластица за нашу публику, која из неких својих разлога гаји посебна осећања према руском председнику.
„La grazia“, режија Паоло Сорентино
Отварање фестивала обележио је нови филм италијанског мајстора. „La grazia“ је донео суптилан, али упечатљив почетак – интимна прича која осветљава духовне и друштвене дилеме савременог човека. Снажни кандидат за Златног лава.
https://www.youtube.com/watch?v=EbJMFn-fFBY
„No Other Choice“, режија Парк Чан-вук
Један од најишчекиванијих наслова фестивала доноси тамну, духовиту, морално комплексну причу. Реакције су биле снажне – критика га већ сврстава међу врхунце овогодишње селекције.
„Silent Friend“, режија Илдико Ењеди
Најновије остварење моје драге колегинице Илдико Ењеди, чије је раније филмове домаћа публика имала прилике да испрати на претходним издањима Палићког и других домаћих фестивала. Овај филм са Тонијем Леунгом и Леом Сејдуом у главним улогама потврђује да Илдико наставља да гради посебан европски ауторски израз.
Богати фестивалски садржаји обухватају и програм ‘Venice Immersive’, посвећен проширеној стварности (XR) и интерактивним медијима. Смештен на острву Лацарето Векио, овај програм представља 69 радова из 27 земаља, укључујући и најновије XR пројекте признатих редитеља попут Дага Лимана и Едварда Бергера.
‘Venice Immersive’ демонстрира растућу зрелост XR уметности: филм, интеракција и перформанс комбинују се без јасних граница. За мене је ово свакако ново самоспознајно искуство, које отвара размишљање о будућности филма и покретних слика.
Ова секција потврђује да се облици приповедања сада преплићу с перформансом, игром и визуелним експериментом — будућност је на овом малом острву, али свакако одзванја у главним салама фестивала.
Паралелно са филмским фестивалом, широм Венеције се простире 19. Венецијански бијенале архитектуре под темом “Intelligens. Natural. Artificial. Collective”, који траје од маја до новембра ове године.
Кустос је Карло Рати, који овај пут град види као „живу лабораторију“, док Арсенале и Ђардини представљају главне локације за програм који је спојио више од 750 учесника из разноликих дисциплина: од архитеката, филозофа, инжењера до занатлија и уметника.
Мој утисак је ипак да је можда превише кустоске оптерећености инсталацијама, што понекад руши наративну јасноћу саме поставке, посебно у неким националним павиљонима.
Обилазак Бијенала архитектуре обавезни је фестивалски састојак и идеални ескапизам за кишне дане, који се поготово у простору Арсенала и Ђардина могу провести у какофонији звукова различитих националних павиљона, уз овај пут доста замрачену поставку такмичарског дела изложбе. Важно је истаћи да посебно место у поставци у оквиру такмичарског заузима и дело професора Владана Јолера из Новог Сада, који је заједно са сарадницом Кејт Крафорд освојио Сребрног лава за дело “Calculating Empires: A Genealogy of Technology and Power Since 1500”. Ово дело захтева и доста времена због своје свеобухватности и детаљности, али обилазак оваквих изложби је свакако целодневна активност.
Посебно место за мене има светска премијера филма „Кратко лето“, у копродукцији моје компаније „ Art & Popcorn “, приказана у оквиру програма „Дани аутора“. Прве изашле критике су филм већ назвале „формалистичким ремек-делом“. Оно што је на мене оставило посебан утисак ипак су детаљи у организацији премијере филма. Као неко ко је значајан део своје каријере посветио организацији фестивала, не могу а да не приметим како се пажња посвећује свакој ситници, и како се екипа филма сасвим лагано и наизглед спонтано спроводи кроз све фестивалске детаље: од окупљања на лаганом ручку у ресторану на обали Лида, до коктела са програмерима фестивала, преко званичног фотографисања, увођења у салу до представљања и питања и одговора након филма. Код нас се, нажалост, доста тога препушта импровизацији и оном нашем подразумевању да ће се екипе филма већ некако снаћи. Зато сам увек и изнова срећан што имам прилику да уживам не само у пријему филма од стране публике, већ и мастеркласу фестивалске организације. Јер године искуства на Мостри доносе и одговорност према опстанку на врху.
И док на вапорету са Мурана за Лидо завршавам овај осврт из досадашњег тока Венеције, са нестрпљењем очекујем преостале премијере и церемонију доделе награда.
Надам се да ћу за предстојећи FEST београдској публици, по договору са домаћим и светским дистрибутерима, представити значајан део програма овогодишњег издања Мостре, које је до сада и више него испунило очекивања критике и публике
Извор: НИН
