Био је 4. август 1962. када је завршен живот једне од најпознатијих америчких филмских глумица и једне од најпопуларнијих холивудских звезда током педесетих и шездесетих година. Мерилин Монро напустила је овај свет у 36. години, остављајући иза себе 29 филмова у краткој али утицајној холивудској каријери. Пронађена је мртва у свом дому у Лос Анђелесу следећег јутра, 5. августа.
Данас, на 63. годишњицу њене смрти, присећамо се како је НИН те 1962. писао о одласку „платинасте плавуше”. У два броја, кроз неколико текстова, најстарији недељник на Балкану осврнуо се на живот славне глумице.
У наставку вам преносимо делове текстова из НИН-ове архиве.
„Смрт велике филмске уметнице”
У рубрици Код нас и у свету…, у броју 605 од 12. августа, објављен је текст под насловом „Смрт велике филмске уметнице Мерилин Монро”. Наводи се како је у свом холивудском стану нађена мртва једна од најпопуларнијих филмских звезда савременог филма и „једна од најзанимљивијих глумачких појава у историји филма”.
„Њен успон био је у правом смислу амерички – вртоглав. Пошто је на бриљантан начин одиграла малу епизоду у чувеном филму ‘Све о Еви’, Мерилин Монро је постала, тако рећи одмах, звезда за коју су писана сценарија, кројене улоге, прављени филмови. Десет пуних година непрекидно била је на листи најпопуларнијих звезда, а филмови у којима је играла редовно међу онима који су били највише гледани”.
У тренутку објављивања овог броја није се знао узрок смрти. Касније је објављено да је мртвозорник у извештају навео да је „вероватно самоубиство”. Током година појавиле су се и теорије које указују да је у питању самоубиство, па чак и умешаност Кенедијевих у њену смрт.
Како је НИН писао „јасно је као дан – свет у коме живи натерао је ову глумицу у смрт. Директно, не индиректно”.
Посебан акценат стављен је на лицемерно извештавање америчке штампе која је објављивала изјаве великих људи из кинематографије о „вредностима и значају Мерлин Монро, не помишљајући ниједног момента до које мере је у ствари крива она сама за ову непотребну смрт”.
„Не избијају из ушију речи Жана Коктоа: ‘Ваљда ће трагична смрт Мерилин Монро бити страшна лекција онима чији је главни посао шпијунирање приватног живота глумица’”.
Монро је због своје појаве и статуса привлачила новинаре, пунила странице и насловне стране светске штампе.
„Сваки њен покрет био је пажљиво контролисан, свака врсна реч коментарисана. Пратили су је с телеобјекнтивима и с прикривеним магнетофонима. Разорили су њен брак с Артуром Милером третирајући на најбруталнији начин – с правом које су несхватљиво лако присвојили – њен однос с Ивом Монтаном. Месецима та огавна штампа није имала о чему да лише већ о ‘случају Монтан-Мерилин’! Зар није велика уметница Симон Сињоре морала да каже: ‘Човек би волео да је слеп и глув или да је бар врло далеко од САД, то је једини начин да сачува себе!’”
„Америка је волела Мерлин више од штампе и од индустрије”, написао је један новинар којег цитира НИН у свом тексту. Управо због те опсесивне љубави Мерилин је била прогоњена.
„Зар, ако се није убила, млада жена пренадражених живаца, морала је да тражи вештачки мир у свету пилула, трујући се полако али сигурно. Зар није, можда, у часу тоталне пренапрегнутости, узела једноставно коју пилулу више желећи, најљудскије, што дубљи сан, обезбеђујући тако себи не тренутни него вечни мир, који све више и све масовније желе људи из света који тако сурово и тако вулгарно не поштује човека и његово право да живи како хоће!”
С друге стране европска штампа је сасвим другачије писала о Монроовој. Филмски стучњаци говорили су о њој као о великој глумици. Наводи се како су у Француској и Енглеској о њој као уметници написане прве велике и озбиљне анализе, док је штампа и критика у САД на њу углавном гледала на „само лепу жену”, њено тело и љубавни живот.
„Европа је била та која је, прва, констатовала, гледајући филм ‘Принц и играчица’, да је та лепа, необуздана, блистава плавуша потпуно бацила у засенак једног од њених глумачких идола, сер Лоренса Оливијеа! Та Америка која јој је дала све, све јој је на крају и узела, свирепо се играјући с овим ‘дететом славе’ не дајући јој чак ни најмању шансу да бар мало ужива у ономе што је постигла, јер онај ко једном постане ‘случај’, у САД њему, у том скандалозном свету, не помаже више ништа!”
„Мерлин Монро није помогао, на пример, чак ни велики ауторитет који ужива Артур Милер. Било је упадљиво до које мере су, у америчкој штампи, њих двоје, док су били заједно, неједнако третирани!”
У архивском тексту НИН-а наводи се и како је компанија 20th Century Fox раскинула уговор са Мерилин непосредно пред њену смрти.
„Брутално на типичан капиталистички начин, спасавајући пацовски оно што се још дало спасти у једном тренутну који је безглаво изгледао. У чаши свега и свачега што је морала да испије Мерилин Монро, то је била, изгледа сада, она кап која је превршила све, није, очигледно, био то страх да је сада све готово, јер Мерилин Монро, стара 36 година, лепша него икад, одавно већ с епитетом велике уметнице филма, није морала да зазире од будућности, она је била њена. Али друго је нешто погодило – понос ове чудне жене: о томе сада пишу сви; то је начин на који је све то учињено, осећање које је увек имала да је и поред свега што је постигла и даље третирају друкчије него остале…”
Глумац Хенри Фонда говорио је да је Мерилин Монро „била изванредно талентована, била је дубоко осећајно људско биће”, и јасно је „да је морала постојати негде граница преко које та ‘дубока осећајност’ Мерлин Монро више није могла”.
С друге стране певач и глумац Френк Синатра изјавио је да никада у животу није срео жену каква је била Мерилин Монро. „Она је то била на најбољи начин, сензибилна и интелектуална, суптилна и рафинирана, нежна и наивна, лепа и – сва жена”, писао је НИН преносећи речи славног Синатре.
А речи које је изговорно редитељ Били Вајлдер, чини се да су на значају добиле тек касније, када се схватило шта је филм изгубио с нестанком Монроове. „Вредело је губити нерве с њом и по недељу дана да би се добила три њена блистава минута на екрану…”, рекао је Вајлдер, јер на том екрану „откако га је, ретко ко је знао да заблиста као Мерилин Монро. Да то је заиста права реч када је Мерилин у питању”, закључио је НИН у свом првом тексту.
Лепота у сенци несрећног детињства
У додатку овом броју, у Избору чланака и докумената из стране штампе број 85, пренети су делови два текста из два часописа – Cinémonde и Screen.
У првом под називом „Жалосни живот Мерилин Монро” НИН преноси делове текста из чувеног француског магазина и наводне тврдње новинара који је „инвентарисао собу” познате глумице, те како је пронашао панталоне од џинса, фотографије, новинске исечке и лекове – за болове у стомаку, вртоглавицу, мигрену, колитис, уртикалију…
„Мерилин, која је персонифицирала сјај, лепоту, здравље, патила је у ствари од хиљаду ситних поремећаја. Разлог је јасан. Када је најзад прешла преко прага сиротишта она није више патила од лишавања, већ од нечег можда још озбиљнијег. Хранећи се искључиво воћним соковима и цереалијама, она је била тада подвргнута слепој дисциплини. Странице њене бележнице откривају да је била послушна и разумна. Научила је да ћути и да гута понижења и неправде или оно што је свест њеног несрећног детињства сматрала да у такве категорије спада.
Биле су то идеалне околности да би се појавиле болести коже, стомака, нервни поремећаји, страх. Од тога се она није никад опоравила. Томе треба додати још и тешко наслеђе и вечити страх да се оно може једног дана испољити трагично у њеној личности”.
Даље је Cinémonde, којег преноси НИН, укратко писао о браковима са бејзбол играчем Џоом ДиМађијом, писцем Артуром Милером, али и њеним првим мужем Џејмсом Дугертијем. Како се наводи, сви бракови и разлази додатно су утицали на Мерилино здравље.
У другом тексту који преноси НИН наводи се да је Наташа Литес, глумица, професорка глуме и Мерилина пријатељица, неколико недеља пре него што је Мерилин преминула објавила репортажу о животу славне глумице. Објављен је део текста и наводних тврдњи Литесове о томе како је Мерилин покушала да упозна свог оца – епизода која се није лепо завршила.
Између два света
НИН у броју 607, од 26. августа, у рубрици Код нас и у свету, наставља да пише о изненадној смрти Монроове, наводећи како је та вест „муњевитом брзином обишла земљину куглу изазивајући најразличитије коментаре”.
Две недеље светска штампа пунила је ступце својих издања, и готово да нема угледног дневног листа, часописа или велике ревије, која није забележила смрт велике глумице.
„И, упадљиво је у том кошмарном билансу до које мере се разилазе ставови два света Европе ин Америке: Америка, која је Мерилин Монро максимално потцењивала на линији људској и уметничкој, гледајући у њој само секс-бомбу, ‘плаву експлозију’, ‘пин-ап герлу’ итд. која је несрећну жену, зарад малограђанских апетита своје халапљиве публике, директио прогањала из дана у дан, прави од свега сентименталну мелодраму и не покушавајући да бар мало дубље уђе у суштину ‘случаја Монро’”.
Овакав сензационалистички и таблоидни начин извештавања о њеној смрти НИН је видео само као начин да се заради. „Више је у америчкој штампи било говора о томе шта значи она мртва рука на телефону него о било чему у вези с несрећном уметницом”, писао је НИН.
Наводи се како је било више речи у америчкој штампи о венцу који је положио ДиМађио, него о самој глумици и њеној каријери. Сем неколико реченица које су изговорили Били Вајлдер, Френк Синатра, глумац Кери Грант и још неколицина њених колега све се свело на трач и причу „рекла-казала”.
„На другој страни је Европа, пре свега Француска, Италија и Енглеска. Италијани пореде судбину Мерилин Монро с јунацима класичних америчких романа, називајући њену смрт ‘новом америчком трагедијом’”.
Француски есејиста, писац и новинар Клод Моријак упоредио је Мерилин Монро с глумицом Гретом Гарбо.
„Можда ће се Американци шокирати, али неколико познатих имена (Луј Жуве, на пример) тврдило је тим поводом да је Мерлин већа глумица од ‘божанствене Грете’”.
И француски писац Жан Кокто био је врло дирљив у својим изјавама и врло категоричан у „осудама тог света против кога Мерилин није могла друкчије да се бори до отровним пилулама”.
„Један енглески новинар, у стилу својих америчких колега, написао је подругљив чланчић под насловом ‘Лаку ноћ, darling’ и био је просто разнет од осталих својих колега, који нису могли да опросте ту нељудскост. Један Немац је написао да Мерлин није знала да мистифицира ствари, а да је умела данас би већ била члан многих академија” или значила онолико колико значи и Грета Гарбо.
„Разапет између ових супротности, филмски свет је испратио Мерлин Монро”, писао је НИН.
У биоскопима широм света спонтано су се појављивали њени филмови. Како је НИН забележио, у Паризу су филмови „Принц и играчица” и „Неки то воле вруће” привукли више публике од „најновијих светских премијера”.
„Можда ће се обистинити речи једног Италијана који је написао да су наизглед невине и наивне пилуле за спавање однеле последњу велику ‘звезду’ с филмског неба! Остала је Софија Лорен, још снима Брижит Бардо, бар пет плавуша типа Мерилин Монро измислиће Холивуд још ове јесени, али, каже тај наш италијански колега, ниједна од њих неће значити никад оно што је значила Мерилин!”
Као пример италијански новинар навео је своју „канску епизоду”.
„У време када су Американци давали пријем у част Ким Новак, Сузан Хејвард и других глумаца, неко је протурио вест да у исто време у Ницу стиже Мерилин Монро. Девет стотина од хиљаду новинара одјурило је, не проверавајући ову вест, на аеродром у Ници, да сачека Мерилин, заборављајући на 10 других филмских величина које су се глупо смешкале пред празном салом, не схватајући тај изненадни ‘бојкот’…”
„Мерилин отвара своје срце”
У додатку Избору чланака и докумената из стране штампе број 87, НИН је објавио текстове из француског Paris match-а и немачког Der spiegel-а.
Немачки магазин писао је о филмским звездама и како се променио укус публике, док је илустровани француски лист пренео је „исповест Мерилин Монро” из америчког магазина Лифе, у којој је „сама глумица изнела многе појединости из свог живота”. Текст у НИН-у објављен под насловом „Мерилин отвара своје срце” и са наднасловом „Успомене и сећања”, у знатно краћој верзији. У наставку преносимо његове делове.
„Када је човек славан, он се сукобљава с људском природом у њеном најгрубљем стању. Слава вуче увек за собом љубомору. Има људи које срећем и који редовно имају такав израз лица као да се питају: ‘Али, ко је та жена? За кога она себе држи?’ Они имају утисак као да им моја слава и популарност дају сва права, па чак и ту привилегију да ми приђу и кажу све што им падне на памет, свакојаке глупости. Али, то ме не погађа. То ми помало дође као да се обраћају мојим хаљинама, а не мени”, говорила је Монро.
И додаје како поједине јавне личности када имају да јој пребаце нешто, уместо да кажу њој, они то испричају новинарима како би „дигли мало већу прашину”.
„Ако би ми рекли у четири ока, онда не би било никаквих последица. Али ако кажу новинарима, онда та вест обиђе читаву нашу земљу, а затим и цео свет. Тек тада су они задовољни. Не разумем како људи не могу да буду мало племенитији у међусобним односима”.
Себе није посматрала као робу која се продаје или купује, али да је доста људи тако посматра – укључујући и поједине компаније, које није хтела да именује.
„Само захваљујући новинарима схватила сам да сам звезда, или нешто слично томе. Они су увек били љубазни према мени. Мушкарци, али не жене. Они су ми говорили: ‘Ви знате да сте звезда, једина звезда’, а ја сам им одговарала: ‘Звезда?’ и они су ме гледали изненађено као да сам одједном полудела. И тако су ме они, на свој специфичан начин, навели да схватим да сам славна”.
У овој исповести истакла је како су и глумци људска бића.
„Глумац није машина, он је стваралац и пре свега људско биће. А људско биће осећа, пати, може да буде весело или болесно. Као и сва људска бића која стварају, желела сам да имам мало више контроле над собом. Желела сам да ми буде лако да се покоравам редитељу. Када ми он каже: ‘Једну сузу одмах’, желела бих да та суза одмах потече и да буде готово с тим. Међутим, једном приликом потекле су још две сузе зато што сам се питала: ‘Како се он усуђује да тражи од мене тако нешто?’”, пренео је НИН.
И додаје: „Једног дана су ми рекли да сам ликвидирана, да је то крај Мерлин Монро. И то због држања Артура Милера пред Конгресом”
Милер је одбио да каже имена својих пријатеља који су могли имати везе с комунистима. Директор једне компаније нашао је Мерилин и рекао: „Ако не успете да убедите свога мужа, готово је с Вама”, на шта му је одговорила: „Поносим се ставом који је мој муж заузео. Ићи су с њим до краја”.
„Уосталом, када је са човеком готово, када се дође до краја, мора бити да то представља извесно олакшање. Мора бити да се човек осећа као тркач на 100 метара који је прекинуо врпцу и који са уздахом каже: ‘Добро је, када је све готово’. Али, у ствари никад ништа није завршено. Треба увек почети из почетка, увек. Али, што се мене тиче, верујем да се увек може остварити успех који се заслужује. Сада видим само свој рад и неколико пријатеља на које одиста могу рачунати. Слава ће проћи? Па добро, нека прође. Збогом, славо, имала сам те и увек знала да не вредиш много. За мене си била бар извесно искуство. Али ниси мој живот”, рекла је Монро.
Након смрти Мерилин Монро постала је културна икона, а њена слава добила је контуре мита – култ звезде „првог реда”. Следеће године, 1. јуна, биће обележено 100 година од рођења једне од највољенијих жена 20. века.
Извор: НИН
