Razgovor vodila: Miona Kovačević
Jedan od najuglednijih irskih reditelja, Nil Džordan (75), specijalni je gost 13. Beogradskog irskog festivala, koji od 6. do 17. marta obuhvata 40 događaja na više lokacija u Beogradu, među kojima su koncert čuvene džez pevačice Meri Kohlin, izložba „Godar Bardo”, inspirisana Godarovim filmom „Prezir” sa Brižit Bardo…
Najavljen kao „nacionalno blago” Irske, Džordan je, podsetimo, stekao svetsko priznanje filmovima kao što su „Igra plakanja” (1992), „Intervju sa vampirom” (1994), „Majkl Kolins” (1996), „Kraj jedne ljubavne priče” (1999), „Dobri lopov” (2002), u kojem glumi i Emir Kusturica, te raskošnom istorijskom serijom „Bordžije” (2011‒2013). Ovaj dobitnik Oskara, Bafte, Zlatnog lava i Srebrnog medveda, studirao je istoriju i književnost na Univerzitetu u Dablinu i karijeru započeo kao pisac. Počevši od nagrađivane zbirke priča ‒ „Noći u Tunisu” (1976) ‒ napisao je jedanaest knjiga, zaključno sa memoarima „Amnezija”, objavljenim prošle godine. Tom prilikom je, u razgovoru za Gardijan, priznao da ga je, posle toliko godina, šokiralo saznanje da je podsvesno, u svoje filmske priče o gangsterima, teroristima i seksi vampirima, utkao i svoj odnos sa ocem, bivšom suprugom i petoro dece.
I dalje piše i snima. Iako u razgovoru za NIN nije želeo da otkriva ništa konkretnije u vezi sa svojim planovima, osvrnuo se na današnji Holivud i najnoviju renesansu irske kinematografije, kojoj su doprinela nagrađivana ostvarenja „Duhovi s ostrva”, „Tiha devojčica”, „Posle sunca” i „Nikep” (Kneecap), te sjajni glumci ‒ Pol Meskal, Beri Kjogan, Sirša Rounan i Kilijan Marfi.
Mnogo ste snimali, i u rodnoj Irskoj i u Holivudu. Da li je i u kojoj meri vaše irsko poreklo uticalo na vaš pripovedački stil, čak i kod onih filmova koji se ne odvijaju u Irskoj?
Mislim da čovek nikada ne može pobeći od svog detinjstva. Mešavina fantazije i realnosti u mojim filmovima dolazi upravo odatle.
U jednom intervjuu ste izjavili da ste, tokom rada na autobiografiji, bili zapanjeni koliko je detalja iz vašeg privatnog života bilo „skriveno” u vašim filmovima. Zašto vas je to iznenadilo?
Oduvek sam smatrao da je film mehanizam kojim čovek krije sebe. Romani koje sam pisao bili su daleko ličniji, ali, kada sam odgledao retrospektivu svog filmskog opusa, shvatio sam koliko sam bio u zabludi.
Rekli ste da je Tom Kruz poslednja preostala istinska filmska zvezda. Šta mislite o načinu na koji se Holivud promenio poslednjih decenija?
Holivud kakav sam ja poznavao je iščezao. Imao sam sreće da ga doživim pre nego što je nestao.
Zajedno sa Džimom Šeridanom skrenuli ste pažnju međunarodne javnosti na irsku kinematografiju. Danas mnogi mediji tvrde da svedočimo „irskom preuzimanju Holivuda”, šta mislite o tome?
Nema nikakvog irskog preuzimanja Holivuda, jer od Holivuda jedva da je išta ostalo. Ono čemu svedočimo je niz dobrih filmova koji dolaze iz zemalja van Sjedinjenih Američkih Država.
Koji su to kvaliteti kojima se odlikuje današnja irska kinematografija?
Rekao bih da su to irski smisao za humor i oštroumnost. Mislim da irski film još nema dovoljno dugu istoriju da bi se moglo pričati o nekoj jedinstvenoj estetici.
Kako vidite trenutno stanje nezavisne kinematografije, naročito u Irskoj?
Svi moramo da radimo sa onim resursima koji su nam na raspolaganju, a ta podrška u Irskoj je sada izvrsna i vrlo izdašna.
Kada se osvrnete iza sebe, na šta ste najponosniji u svojoj dosadašnjoj karijeri?
Ponosan sam što sam radio i stvarao bez prekida, i kao reditelj i kao pisac. Mislim da je to danas najteže od svega.
Sa kojim očekivanjima dolazite u Beograd?
Nemam nikakvih očekivanja. Voleo bih da vidim beogradski deo Dunava.
Imate li neke svoje favorite među ovogodišnjim filmovima nominovanim za Oskara?
Dopale su mi se dve trećine „Brutaliste”. Oduševila me je „Anora”.
Izvor: NIN
