Разговор водила: Миона Ковачевић
Један од најугледнијих ирских редитеља, Нил Џордан (75), специјални је гост 13. Београдског ирског фестивала, који од 6. до 17. марта обухвата 40 догађаја на више локација у Београду, међу којима су концерт чувене џез певачице Мери Кохлин, изложба „Годар Бардо”, инспирисана Годаровим филмом „Презир” са Брижит Бардо…
Најављен као „национално благо” Ирске, Џордан је, подсетимо, стекао светско признање филмовима као што су „Игра плакања” (1992), „Интервју са вампиром” (1994), „Мајкл Колинс” (1996), „Крај једне љубавне приче” (1999), „Добри лопов” (2002), у којем глуми и Емир Кустурица, те раскошном историјском серијом „Борџије” (2011‒2013). Овај добитник Оскара, Бафте, Златног лава и Сребрног медведа, студирао је историју и књижевност на Универзитету у Даблину и каријеру започео као писац. Почевши од награђиване збирке прича ‒ „Ноћи у Тунису” (1976) ‒ написао је једанаест књига, закључно са мемоарима „Амнезија”, објављеним прошле године. Том приликом је, у разговору за Гардијан, признао да га је, после толико година, шокирало сазнање да је подсвесно, у своје филмске приче о гангстерима, терористима и секси вампирима, уткао и свој однос са оцем, бившом супругом и петоро деце.
И даље пише и снима. Иако у разговору за НИН није желео да открива ништа конкретније у вези са својим плановима, осврнуо се на данашњи Холивуд и најновију ренесансу ирске кинематографије, којој су допринела награђивана остварења „Духови с острва”, „Тиха девојчица”, „После сунца” и „Никеп” (Кнеецап), те сјајни глумци ‒ Пол Мескал, Бери Кјоган, Сирша Роунан и Килијан Марфи.
Много сте снимали, и у родној Ирској и у Холивуду. Да ли је и у којој мери ваше ирско порекло утицало на ваш приповедачки стил, чак и код оних филмова који се не одвијају у Ирској?
Мислим да човек никада не може побећи од свог детињства. Мешавина фантазије и реалности у мојим филмовима долази управо одатле.
У једном интервјуу сте изјавили да сте, током рада на аутобиографији, били запањени колико је детаља из вашег приватног живота било „скривено” у вашим филмовима. Зашто вас је то изненадило?
Одувек сам сматрао да је филм механизам којим човек крије себе. Романи које сам писао били су далеко личнији, али, када сам одгледао ретроспективу свог филмског опуса, схватио сам колико сам био у заблуди.
Рекли сте да је Том Круз последња преостала истинска филмска звезда. Шта мислите о начину на који се Холивуд променио последњих деценија?
Холивуд какав сам ја познавао је ишчезао. Имао сам среће да га доживим пре него што је нестао.
Заједно са Џимом Шериданом скренули сте пажњу међународне јавности на ирску кинематографију. Данас многи медији тврде да сведочимо „ирском преузимању Холивуда”, шта мислите о томе?
Нема никаквог ирског преузимања Холивуда, јер од Холивуда једва да је ишта остало. Оно чему сведочимо је низ добрих филмова који долазе из земаља ван Сједињених Америчких Држава.
Који су то квалитети којима се одликује данашња ирска кинематографија?
Рекао бих да су то ирски смисао за хумор и оштроумност. Мислим да ирски филм још нема довољно дугу историју да би се могло причати о некој јединственој естетици.
Како видите тренутно стање независне кинематографије, нарочито у Ирској?
Сви морамо да радимо са оним ресурсима који су нам на располагању, а та подршка у Ирској је сада изврсна и врло издашна.
Када се осврнете иза себе, на шта сте најпоноснији у својој досадашњој каријери?
Поносан сам што сам радио и стварао без прекида, и као редитељ и као писац. Мислим да је то данас најтеже од свега.
Са којим очекивањима долазите у Београд?
Немам никаквих очекивања. Волео бих да видим београдски део Дунава.
Имате ли неке своје фаворите међу овогодишњим филмовима номинованим за Оскара?
Допале су ми се две трећине „Бруталисте”. Одушевила ме је „Анора”.
Извор: НИН
