После тридесет две године де факто независност Републике Нагорно Карабах је окончана
Напето и често кршено примирје које је било на снази у региону од краја Другог рата у Нагорно Карабаху 2020. године жестоко је прекршено око један сат после подне по локалном времену у уторак, 19. септембра. Азербејџанске војне јединице, које су се окупљале близу линије додира у Нагорно Карабаху и на граници са Јерменијом током више недеља покренуле су велики напад на сва подручја дуж линије фронта у Нагорно Карабаху.
Артиљерија, прецизни ракетни напади и ваздухопловни напади извршени су на борбене јединице Одбрамбених снага Арцаха, како су познате војне снаге отцепљене области, док је азербејџанска пешадија покренула офанзиву на копну.
Двадесет четири часа касније, све је било готово. Ослабљени деветомесечном опсадом и изгладњивањем, без било каквих линија снабдевања према спољњем свету и безнадежно надјачани азербејџанском модерном војском, председник Републике Арцах, Самвел Шахраманијан објавио је да је његова влада прихватила захтеве азербејџанског председника Илхама Алијева. Одбрамбене снаге Арцаха ће бити распуштене, њихово оружје предато а регион ће, на крају и коначно, доћи под азербејџанску контролу.
У извесном смислу све је ово било очекивано. Нагорно Карабах и његова савезница Јерменија претрпели су тежак пораз у рату 2020. године. Велики део Нагорно Карабаха је запоседнут – око седамдесет пет одто земље коју су држали карабашки Јермени пре 2020. заузели су Азербејџанци или им је територија препуштена након споразума о примирју.
Јерменска армија, претрпевши велике губитке, била је принуђена да иступи из сукоба, и чак је са потешкоћама успевала да одбије азербејџанске упаде у саму Јерменију.
Девет месеци азербејџанске блокаде која је отпочела у децембру 2022. године наишли су код међународне заједнице на равнодушност, уз „инсистирање“ и „позиве“ Азербејџанцима да изнова отворе Лачински коридор – насушно важну везу Нагорно Карабаха са спољашњих светом – али није било последица када је Азербејџан одбио да то учини, игноришућу чак и одлуку Међународног суда правде о овом питању.
Руска миротворна мисија, којој је поверено да осигура да пут остане отворен и проходан, на сличан начин се уздржала од било каквог стварног покушаја да га одблокира, Алијев је јасно прочитао ове сигнале – да неће бити последица уколико прекрши још неку одредбу примирја из 2020. године – и послао је војску да заврши посао.
Масовне жртве
У време када се окончава писање овог чланка, много тога остаје нејасно. Двадесет четворочасовни рат донео је бројне жртве: власти Нагорно Карабаха су потврдиле преко двеста мртвих и четиристо рањених на њиховој страни, а то је број који ће сигурно расти како буду проналажена нова тела, док извештаји на азербејџанским друштвеним мрежама наводе да је број азербејџанских жртава сто педесет. Оно што ће се следеће десити свако може само да нагађа, укључујући и народ Нагорно Карабаха. На почетку азербејџанског напада и потоњег заузећа бројних насеља и кључних путева, десетине хиљада од укупно сто двадесет хиљада становника овог региона било је расељено. Степанакерт је пренатрпан, и у свакој јавној грађевини смештено је десетине породица; градски аеродром, место на којем се налази главна база руских миротвораца, је у још жалоснијем стању, пошто је хиљаде цивила ту смештено под отвореним небом, након што су побегли од азербејџанских војника који су запосели њихова насеља.
Друга подручја су потпуно изолована: градови Мартуни и Мартакерт, друго и треће највеће насеље у Нагорно Карабаху, окружени су азербејџанским снагама, њихово становништво није у прилици да се склони и мало тога се зна у каквим се приликама сада налазе.
У готово потпуној информационој помрачини, без приступа независних медија и уз ограничен приступ интернету, шириле су се гласине о азербејџанским злочинима. Једна жена је тврдила да су азербејџанске трупе одрубиле главу њеном трогодишњем детету пред њом; друга је рекла да се исто десило јерменском војнику из Карабаха. Жена по имену Софик, из карабашког насеља Сарнагбјур, описала је у видео сведочењу како је азербејџанска артиљерија дејствовала по њеном насељу и да је убила најмање петоро деце док је најмање тринаесторо рањено.
На располагању је мало поткрепљена или могућности да се потврде ове тврдње, али овакви потези не би били без преседана: азербејџанске трупе су раније снимале себе како одрубљују главу старих карабашких цивила, ликвидирају групу ратних заробљеника, и насумично дејствују по насељима у Карабаху. У наредних данима, по свој прилици ће се појавити видео снимци злочина почињених током претходних неколико дана.
Нејасно је каква ће бити судбина становника Нагорно Карабаха. Док азербејџански званичници кажу да ће цивилима бити дозвољено да остану без икакве бојазни, мало је оних, уколико таквих уопште има, који им верују.
Јерменски премијер Никол Пашињин објавио је у говору одржаном у четвртак да масовна евакуација „није ни план А ни план Б“, и да се нада да ће карабашки Јермени моћи и даље да живе „безбедан и достојанствен“ живот у својим местима, али да је Јерменија спремна и способна да прихвати четрдесет хиљада породица уколико се за то укаже потреба.
Више очај него револуција
Поглед становника Нагорно Карабаха је потпуно другачији. Ашот Габријлијан, локални учитељ који је документовао живот у Нагорно Карабаху под блокадом, сумирао је гледишта локалне заједнице у својој објави на Инстаграму објављеној у петак, 22. септембра. „Нама, народу Арцаха, потребан је хуманитарни коридор да одемо [у Јерменију]“, забележио је. „Ми нисмо спремни да живимо у земљи [Азербејџану] која нас је изгладљивала, а потом нас убијала. Ми МОРАМО да одемо“.
Катастрофална ситуација је очекивано довела до политичких немира у самој Јерменији.
У уторак ноћу, док се још увек одвијала снажна офанзива на Нагорно Карабах, хиљаде су се окупиле на јереванском Тргу републике, уобичајеном месту за демонстрације у престоници. Сукоби су досегли ретко виђени ниво насилности, а полиција је у једном тренутку употребила шок бомбе против окупљених; шеснаест полицајаца и осамнаест цивила је рањено током ових догађаја.
Али расположење је више представљало очајање него револуцију. Иако су многи међу окупљенима захтевали оставку владе, свега неколицина је имала предлог шта би требало урадити другачије.
„Никол [Пашињин] нас је довео у ову ужасну ситуацију, ову катастрофу“, рекао је Тигран, један од оних који су били на скупу. „Мора да поднесе оставку“. Други демонстрант, Данијела, двадесетогодишња студентниња из Нагорно Карабаха је имала другачију поруку. „Не знам шта би влада могла да уради [око овога]“, рекла је. „Моја породица је још увек тамо [у Карабаху] и много се бринем за њих, али не знам да ли ће насиље овде било шта помоћи“, рекла је.
Паралисање јавности појачано је деловањем Русије, која се поставила снажно против јерменске владе и настоји да целокупну одговорност за садашњу трагедију у Нагорно Карабаху припише Пашињину. Низ кремаљских медијских смерница за руске државне медије процурео је да руског опозиционог медија Медуза. Према овим смерницама руске владине публикације су инструиране да за азербејџански напад окривљују „Јерменију и њене западне партнере“.
Масовно јавно незадовољство Русијом и њеним миротворцима који су били неуочљиви и у Јерменији и у Нагорно Карабаху додатно је појачано објавама руских пропагандиста, као што су Маргарита Симонијан и Владимир Соловјов, који су поделили идентичне објаве на својим Телеграм каналима у којима наводе да би Јермени требало да збаце Пашињинову владу.
Јерменски новинар Самсон Мартиросијан сажето је приказао расположење у својој објави на Твитеру: „Већина људи у Јерменији не зна шта да ради, стешњена између Пашињина и опозиције. Одласком на протесте подгревате хаос, што одговара Русији и Азербејџану.
Недолазак значи прећутно саглашавање са Пашињиновом катастрофалном политиком“, пише Мартиросијан.
У међувремену, сто двадесег хиљада становника Нагорно Карабаха ишчекује исход преговора о капитулацији који се управо одвијају између њиховог и азербејџанског вођства у азербејџанском граду Јевлаху.
Мало је разлога за оптимизам: саветник председника Нагорно Карабаха Давид Бабајан рекао је у петак да нису постигнуги „конкретни резултати“ у разговорима са Бакуом било о безбедносним гаранцијама за становништво Карабаха или у погледну амнестије за војнике и вође, које Азербејџан сматра криминалцима и терористима. Азербејџанска армија тренутно је смештена на прилазима Степанакерта, спремна да уђе у град. Тешко је замислити призоре који ће уследити када се то деси.
Превео: М. М. Милојевић
