Posle trideset dve godine de fakto nezavisnost Republike Nagorno Karabah je okončana
Napeto i često kršeno primirje koje je bilo na snazi u regionu od kraja Drugog rata u Nagorno Karabahu 2020. godine žestoko je prekršeno oko jedan sat posle podne po lokalnom vremenu u utorak, 19. septembra. Azerbejdžanske vojne jedinice, koje su se okupljale blizu linije dodira u Nagorno Karabahu i na granici sa Jermenijom tokom više nedelja pokrenule su veliki napad na sva područja duž linije fronta u Nagorno Karabahu.
Artiljerija, precizni raketni napadi i vazduhoplovni napadi izvršeni su na borbene jedinice Odbrambenih snaga Arcaha, kako su poznate vojne snage otcepljene oblasti, dok je azerbejdžanska pešadija pokrenula ofanzivu na kopnu.
Dvadeset četiri časa kasnije, sve je bilo gotovo. Oslabljeni devetomesečnom opsadom i izgladnjivanjem, bez bilo kakvih linija snabdevanja prema spoljnjem svetu i beznadežno nadjačani azerbejdžanskom modernom vojskom, predsednik Republike Arcah, Samvel Šahramanijan objavio je da je njegova vlada prihvatila zahteve azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva. Odbrambene snage Arcaha će biti raspuštene, njihovo oružje predato a region će, na kraju i konačno, doći pod azerbejdžansku kontrolu.
U izvesnom smislu sve je ovo bilo očekivano. Nagorno Karabah i njegova saveznica Jermenija pretrpeli su težak poraz u ratu 2020. godine. Veliki deo Nagorno Karabaha je zaposednut – oko sedamdeset pet odto zemlje koju su držali karabaški Jermeni pre 2020. zauzeli su Azerbejdžanci ili im je teritorija prepuštena nakon sporazuma o primirju.
Jermenska armija, pretrpevši velike gubitke, bila je prinuđena da istupi iz sukoba, i čak je sa poteškoćama uspevala da odbije azerbejdžanske upade u samu Jermeniju.
Devet meseci azerbejdžanske blokade koja je otpočela u decembru 2022. godine naišli su kod međunarodne zajednice na ravnodušnost, uz „insistiranje“ i „pozive“ Azerbejdžancima da iznova otvore Lačinski koridor – nasušno važnu vezu Nagorno Karabaha sa spoljašnjih svetom – ali nije bilo posledica kada je Azerbejdžan odbio da to učini, ignorišuću čak i odluku Međunarodnog suda pravde o ovom pitanju.
Ruska mirotvorna misija, kojoj je povereno da osigura da put ostane otvoren i prohodan, na sličan način se uzdržala od bilo kakvog stvarnog pokušaja da ga odblokira, Alijev je jasno pročitao ove signale – da neće biti posledica ukoliko prekrši još neku odredbu primirja iz 2020. godine – i poslao je vojsku da završi posao.
Masovne žrtve
U vreme kada se okončava pisanje ovog članka, mnogo toga ostaje nejasno. Dvadeset četvoročasovni rat doneo je brojne žrtve: vlasti Nagorno Karabaha su potvrdile preko dvesta mrtvih i četiristo ranjenih na njihovoj strani, a to je broj koji će sigurno rasti kako budu pronalažena nova tela, dok izveštaji na azerbejdžanskim društvenim mrežama navode da je broj azerbejdžanskih žrtava sto pedeset. Ono što će se sledeće desiti svako može samo da nagađa, uključujući i narod Nagorno Karabaha. Na početku azerbejdžanskog napada i potonjeg zauzeća brojnih naselja i ključnih puteva, desetine hiljada od ukupno sto dvadeset hiljada stanovnika ovog regiona bilo je raseljeno. Stepanakert je prenatrpan, i u svakoj javnoj građevini smešteno je desetine porodica; gradski aerodrom, mesto na kojem se nalazi glavna baza ruskih mirotvoraca, je u još žalosnijem stanju, pošto je hiljade civila tu smešteno pod otvorenim nebom, nakon što su pobegli od azerbejdžanskih vojnika koji su zaposeli njihova naselja.
Druga područja su potpuno izolovana: gradovi Martuni i Martakert, drugo i treće najveće naselje u Nagorno Karabahu, okruženi su azerbejdžanskim snagama, njihovo stanovništvo nije u prilici da se skloni i malo toga se zna u kakvim se prilikama sada nalaze.
U gotovo potpunoj informacionoj pomračini, bez pristupa nezavisnih medija i uz ograničen pristup internetu, širile su se glasine o azerbejdžanskim zločinima. Jedna žena je tvrdila da su azerbejdžanske trupe odrubile glavu njenom trogodišnjem detetu pred njom; druga je rekla da se isto desilo jermenskom vojniku iz Karabaha. Žena po imenu Sofik, iz karabaškog naselja Sarnagbjur, opisala je u video svedočenju kako je azerbejdžanska artiljerija dejstvovala po njenom naselju i da je ubila najmanje petoro dece dok je najmanje trinaestoro ranjeno.
Na raspolaganju je malo potkrepljena ili mogućnosti da se potvrde ove tvrdnje, ali ovakvi potezi ne bi bili bez presedana: azerbejdžanske trupe su ranije snimale sebe kako odrubljuju glavu starih karabaških civila, likvidiraju grupu ratnih zarobljenika, i nasumično dejstvuju po naseljima u Karabahu. U narednih danima, po svoj prilici će se pojaviti video snimci zločina počinjenih tokom prethodnih nekoliko dana.
Nejasno je kakva će biti sudbina stanovnika Nagorno Karabaha. Dok azerbejdžanski zvaničnici kažu da će civilima biti dozvoljeno da ostanu bez ikakve bojazni, malo je onih, ukoliko takvih uopšte ima, koji im veruju.
Jermenski premijer Nikol Pašinjin objavio je u govoru održanom u četvrtak da masovna evakuacija „nije ni plan A ni plan B“, i da se nada da će karabaški Jermeni moći i dalje da žive „bezbedan i dostojanstven“ život u svojim mestima, ali da je Jermenija spremna i sposobna da prihvati četrdeset hiljada porodica ukoliko se za to ukaže potreba.
Više očaj nego revolucija
Pogled stanovnika Nagorno Karabaha je potpuno drugačiji. Ašot Gabrijlijan, lokalni učitelj koji je dokumentovao život u Nagorno Karabahu pod blokadom, sumirao je gledišta lokalne zajednice u svojoj objavi na Instagramu objavljenoj u petak, 22. septembra. „Nama, narodu Arcaha, potreban je humanitarni koridor da odemo [u Jermeniju]“, zabeležio je. „Mi nismo spremni da živimo u zemlji [Azerbejdžanu] koja nas je izgladljivala, a potom nas ubijala. Mi MORAMO da odemo“.
Katastrofalna situacija je očekivano dovela do političkih nemira u samoj Jermeniji.
U utorak noću, dok se još uvek odvijala snažna ofanziva na Nagorno Karabah, hiljade su se okupile na jerevanskom Trgu republike, uobičajenom mestu za demonstracije u prestonici. Sukobi su dosegli retko viđeni nivo nasilnosti, a policija je u jednom trenutku upotrebila šok bombe protiv okupljenih; šesnaest policajaca i osamnaest civila je ranjeno tokom ovih događaja.
Ali raspoloženje je više predstavljalo očajanje nego revoluciju. Iako su mnogi među okupljenima zahtevali ostavku vlade, svega nekolicina je imala predlog šta bi trebalo uraditi drugačije.
„Nikol [Pašinjin] nas je doveo u ovu užasnu situaciju, ovu katastrofu“, rekao je Tigran, jedan od onih koji su bili na skupu. „Mora da podnese ostavku“. Drugi demonstrant, Danijela, dvadesetogodišnja studentninja iz Nagorno Karabaha je imala drugačiju poruku. „Ne znam šta bi vlada mogla da uradi [oko ovoga]“, rekla je. „Moja porodica je još uvek tamo [u Karabahu] i mnogo se brinem za njih, ali ne znam da li će nasilje ovde bilo šta pomoći“, rekla je.
Paralisanje javnosti pojačano je delovanjem Rusije, koja se postavila snažno protiv jermenske vlade i nastoji da celokupnu odgovornost za sadašnju tragediju u Nagorno Karabahu pripiše Pašinjinu. Niz kremaljskih medijskih smernica za ruske državne medije procureo je da ruskog opozicionog medija Meduza. Prema ovim smernicama ruske vladine publikacije su instruirane da za azerbejdžanski napad okrivljuju „Jermeniju i njene zapadne partnere“.
Masovno javno nezadovoljstvo Rusijom i njenim mirotvorcima koji su bili neuočljivi i u Jermeniji i u Nagorno Karabahu dodatno je pojačano objavama ruskih propagandista, kao što su Margarita Simonijan i Vladimir Solovjov, koji su podelili identične objave na svojim Telegram kanalima u kojima navode da bi Jermeni trebalo da zbace Pašinjinovu vladu.
Jermenski novinar Samson Martirosijan sažeto je prikazao raspoloženje u svojoj objavi na Tviteru: „Većina ljudi u Jermeniji ne zna šta da radi, stešnjena između Pašinjina i opozicije. Odlaskom na proteste podgrevate haos, što odgovara Rusiji i Azerbejdžanu.
Nedolazak znači prećutno saglašavanje sa Pašinjinovom katastrofalnom politikom“, piše Martirosijan.
U međuvremenu, sto dvadeseg hiljada stanovnika Nagorno Karabaha iščekuje ishod pregovora o kapitulaciji koji se upravo odvijaju između njihovog i azerbejdžanskog vođstva u azerbejdžanskom gradu Jevlahu.
Malo je razloga za optimizam: savetnik predsednika Nagorno Karabaha David Babajan rekao je u petak da nisu postignugi „konkretni rezultati“ u razgovorima sa Bakuom bilo o bezbednosnim garancijama za stanovništvo Karabaha ili u poglednu amnestije za vojnike i vođe, koje Azerbejdžan smatra kriminalcima i teroristima. Azerbejdžanska armija trenutno je smeštena na prilazima Stepanakerta, spremna da uđe u grad. Teško je zamisliti prizore koji će uslediti kada se to desi.
Preveo: M. M. Milojević
