Америка је дуго користила санкције као средство принуде против својих противника, али сада и Иран и Кина могу да посегну за моћним економским оруђима
Пише: Николас Малдер
Превод: Милош М. Милојевић
Иранско фактичко затварање Ормуског мореуза изазвало је шок у светској економији. Иранска претња пловидби кроз Персијски залив најчешће се сагледава као асиметрична одмазда против САД и Израела. Али Иран је заправо прибегао тактици коју Америка дуго користи у спровођењу санкција: претворио је кључно уско грло светске економије у оружје како би принудио противника да деескалира.
Ово није први пут да је Трампова влада суочена са последицама противничког прибегавања њиховом сопственом економском оружју. Након што је поново преузео председничку дужност, Трамп је покренуо напад на светски трговински систем уводећи високе царине како пријатељима тако и противницима. Неки амерички савезници брзо су се повиновали и потписали су трговинске договоре како би очували своје односе са Вашингтоном. Али нису све земље на то пристале. Кина се држала чврсто и покренула је контраофанзиву. Када су објављене нове америчке извозне контроле крајем 2025. године, Пекинг је узвратио увођењем контроле извоза рафинисаних ретких земљаних метала.
У деценији која је уследила након окончања Хладног рата, Америка је практично уживала монопол над најважнијим санкцијама. То више није случај. Иран и Кина су сада показали да је доба америчке доминације у економском ратовању окончано.
Кинеска контрола над критичним сировинама показала се као оружје које је погодило америчке произвођаче у одбрамбеној, аеронаутичкој и аутомобилској индустрији што је водило одлагању и смањењу производње у Северној Америци и другде. Кинески притисак на америчке ланце снабдевања принудио је напослетку САД да деескалирају. Договор склопљен са Си Ђинпингом у Кореји у октобру 2025. године представљао је сино-америчко примирје у економском сучељавању. За сада делује да га се обе стране држе.
Сада, покретањем још једног америчког рата на Блиском истоку, Трамп је појачао много разгранатије ризике. Читав свет осећа штету коју широка економска принуда може да изазове. Прелажењем са режима „максималног притиска“ санкцијама против Ирана на отворени рат, САД су изазвале Иранце да прибегну сопственом економском оружју – пресецањем двадесет одсто тока светске нафте и гаса и једне трећине светске трговине вештачким ђубривом која пролази кроз Ормуски мореуз и наметнуле су то затварање ракетама, дроновима и минама.
Шта окончање униполарног доба у економском ратовању значи за глобалну економију? Пре свега, очигледно је да ће САД и њихови савезници бити суочени са тешких изборима, посебно када прибегавају санкцијама на нафтном тржишту. Иранска блокада изазвала је толико велики ценовни шок на тржишту енергената да ће Трампова влада морати да привремено ублажи санкције на руску нафту.
Европска унија, која је сасвим недавно прославила наступајуће прекидање увоза руског гаса, можда ће сада морати да настави да купује енергију од Русије како би избегла економску штету. Ублажавање ефеката економског оружја којем је прибегао Техеран чини нужним ублажавање економског рата који се води против Москве. Али иако друге земље чешће прибегавају економском притиску, то не значи да имају бољи учинак од Сједињених Држава. Неуспех санкција је раширена појава.
Економска блокада коју су Катару наметнули заливски суседи од 2017. до 2021. није била успешна. Санкције које је наметнула Економска заједница западноафричких држава (Ecowas) нису успеле да поправе односе са војним хунтама у Малију, Буркини Фасо и Нигеру. И кинеска прибегавања извозној контроли ретких земљаних метала против Јапана односно забрана увоза аустралијског угља учинила су да Токио и Канбера постану више непријатељски расположени према Пекингу уместо да ту омразу умање.
Ово не би требало да изненади. Током историје економске принуде, истрајно прибегавање санкцијама је често подстицало погођене земље да оснаже своју самодовољност и да трагају за новим партнерима. Разврставање трговинских могућности током времена ослабило је притисак. После 2022. године, Русија је преусмерила своју трговину према азијским економијама како би заобишла санкције. Кинеске компаније реаговале су на америчке царине измештањем производње у иностранство, а потешкоће изазване контролом извоза микрочипова настојале су да ублаже домаћим иновацијама. У данашњој светској економији загушеној санкцијама, додатни притисак може да води ка опадајућем учинку наметнутих мера.
Заиста, политичка и дипломатска корисност санкција опада. Током дуго времена, неко је могао уверљиво заступати гледиште да, упркос њиховом несавршеном укупном учинку, санкције представљају пожељнију алтернативу у односу на отворени рат. Након америчког напада на Венецуелу и Иран, та тврдња више не делује уверљиво. Уместо да се њима избегава рат, санкције сада често трасирају пут према насилној ескалацији. Свет непрекидног економског ратовања ће, пре или касније, склизнути у прави рат.
Аутор је предавач на Универзитету Корнел; објавио је књигу The Economic Weapon: the rise of sanctions as a tool of modern war (Економско оружје: успон алата модерног ратовања)
Извор: Financial Times
