Kada sam krenuo u crkvu imao sam sve one probleme koje ste, vjerovatno, i vi imali, a to je: Šta ću ja ovde? Ja uopšte ne pripadam ovde. Vidim neke babe ovamo. Ja stojim. Bole me leđa, bole me noge. Ništa se ne dešava u meni. Oko mene ljudi s kojima ja nemam ništa. Nemam nikakve dodirne tačke. I to tako traje. Ja tu dolazim, želim, ali ništa…
I onda, recimo, dolazi jedna stvar, mali meandri, mali rukavac, da vam kažem, zašto je pravoslavlje životno važna stvar?
Pravoslavlje je filozofija života. Hristova filozofija života. Zašto je to najbolja filozofija života? Zato što ti pruža oruđe da preživiš ovaj život.
Na primer, ja dođem u crkvu. Došao sam zato što hoću da dođem. Došao sam zato što imam poštovanje i volim Bogorodicu, volim Hrista. Međutim odjednom kreću pomisli, ružne… I ja kontam otkud to!? To nije moje, čovječe. Ovde sam došao mirne duše, mirnog srca. To nije moje. Međutim, ja ne znam za trik…
