Пише: Никола Маловић
Неће бити згорег зарад старијих читалаца унапријед казати да је мим – изузетно популаран на друштвеним мрежама – слика, видео или текст који се шири кликом на „подели“ и обично представља неку шалу, пародију или критику са хумористичном поентом.
Почетком зиме која на Приморју вегетабилно и температурно готово не постоји (осим кад дува бура, од које се, у вријеме оно, Вук Караџић по властитом признању у Котору смрзао више него у Петрограду) – опазио сам на Фејсбуку мим на коме се виде два Индијанца у предјелу под снијегом. У стрип-облачићу изнад Индијанца што чучи и чита трагове, пише: „Видим да су овуда с љетњим гумама једва прошли неки Бокељи. Они не знају да возе зими!“
И то је тачно.
Јер, Приморци, за разлику од осталог свијета немају законску обавезу да зими своје коњске снаге поткивају зимским гумама. Алтроке, могу све вријеме да возе с љетњим, осим ако не крену узбрдо, у Црну Гору, или у неко блиско иностранство, хрватско, босанско-херцеговачко или пак албанско. Истина, постоји и изузетак од правила, ако нпр. неко са запада самосталног у сувереног медаљона званог ЦГ хоће у главни град, ако из Херцег Новог крене преко Никшића или Будве, мора да има зимске гуме, јер вози кроз крајеве у којима зна да пада снијег, но настави ли обалним путем до Сутомора, па кроз 4189 метара дуг тунел Созина стигне до Подгорице, која се налази на надморској висини од свега 40-ак метара – зимске гуме нису обавезне.
Закон о саобраћају толерише кад многи на Приморју немају зимске гуме, а падне снијег. Јер се то дешава сваке папине смрти, што је метафора за ријетко.
Последњи пут снијег је у Херцег Новом падао 2018. године, 15-ак минута, колико се и задржао. О ријеткој метеоролошкој појави свједочи једина разгледница у јавној продаји на којој се види снијег на палмама и крововима града.
Возач сам од 1989. и до сада нисам, Богу хвала, имао удес током путовања, а возим стално, и возим често.
Деведесетих година престао сам да летим након што ми се на линији Београд – Тиват страх увукао у кости кад се ЈАТ-ов авион нашао у страшној бури, возом сам престао да путујем кад сам на линији Београд – Бар схватио да је тој распалој жељезници опасно постало указивати повјерење, аутобусом сам путовао само 1999. кад су нам данашњи партнери бомбама порушили пруге и путеве – тако да ми је превоз властитим колима остао најповољнија опција.
Никола Маловић: 200 година од рођења најтрагичније обалне тројице
Предности одлуке да се возим сам, или с породицом, су у слободи да сте крене и стане по жељи, а мане – у повременом умору, недостатку слободе да током ручка попијеш пиво или вино, да модерним колима возиш брже од брзине исписане на знацима постављеним у доба Јосипа Броза Тита, те да по обалној, реципрочној цијени данима плаћаш паркинг у центру 1.5-милионског Београда.
Пажљив ће читалац опазити да заправо не путујем много ако зимске гуме стављам ријетко, ако зазирем од авиона, и ако воз и аутобус не користим уопште.
Одлука да се интензивно живи на Приморју, и да се отуд дела, постала је временом начин живота. Посебно од тренутка када сам открио да се у Бокељском мору може пливати и зими. Географија је по мом суду повлашћена она у којој кугле дивљих и питомих поморанџи красе крајолик, гдје расте киви и мирише лимун жут, гдје у јануару и фебруару вас ваздух парфемише шума мимоза…
Да ли из таковога рама вриједи изађи? Дакако да вриједи, но чему, посебно с љетњим гумама, ако нпр. Пељешац нуди исто што и Бока, а најљепши од свих градова на Средоземљу – Дубровник, нема географску драму заливског фјорда, оличеног у хиљадуметарским планинама огледаним у мору?
Међу мојим личним и Фејсбук-пријатељима има много који путују учестало, те о томе каткада праве сјајне објаве. Почесто се изненадим кад видим да су у мало времена били на двама или трима континентима, што ће рећи двије ствари: да су у струкама натпросјечни, те да сва та путовања не плаћају сами. Свако путовање, нека је и пословно, нуди нове слојеве животног искуства, до мјере да се почев од тинејџерских година људима генерише потреба за промјенама амбијента и контекста. Постоје професије као што су превозници, поморци, цивилни пилоти, бизнисмени… који једу лебац само ако су доручковали на једним, а вечерали на другим географским ширинама и дужинама.
Том виду постојања паралелан је опозитни вид. Да се уопште не путује, или да се пак интензивно путује по кори од ораха.
Има нечег неоспоривог у жељи да се живи на мјесту које је грехота напустити, колико је само лијепо, а лијепо је толико да већ вијек и кусур, од појаве туризма, људи не престају да долазе на поклоњење географији, клими, култури кад и светињама.
Сврха.
У љетњим гумама, био сам с мајком до њене родне куће у словеначком Ставешинском врху, баш као што сам у љетњим гумама био до Уранополиса, одакле сам до Хиландара бродио и возио се комбијем с другим ходочасницима. Била су то два моја прва и последња, најдужа путовања, једно на запад, друго на исток.
Као један од ријетких српских писаца с Медитерана добијао сам позиве да дођем тамо гдје ме дуго чекају, у Беч, у Париз; из Министарства културе Републике Србије добио сам позив да на Сајму књига у Пекингу представљам српску књижевност, у години када је роман „Галеб који се смеје“ преведен на кинески. У години када је роман „Једро наде“ преведен на руски, добио сам из Министарства позив да на Сајму књига у Москви тоже представљам српску књижевност.
У шали ћу казати да до ових дестинација нисам могао колима с љетњим гумама, али, није у томе ствар.
Ствар је одисејевске природе. Одисеј је познатији по својим лутањима од његове друге праве суштине, да родну Итаку уопште не напушта. Да није било Тројанског рата, Одисеј не би мрдао са властитог острва. Путовањем се добија име, то је свакако тачно, и на Одисејевом примјеру ми то одлично видимо. Но бити у мјесту, са стајаћим љетњим гумама чак и зими, а не гладовати, напротив, него опстајати са сувишком, није ли доказ како умјетност могућег – што је једна од дефиниција политике – постоји и ван политике?
Опрема: Стање ствари
Извор: Никола Маловић/Фејсбук
