Пише: Никола Маловић
Први пут видим да су и Црну Гору почели да доживљавају као милу мајку у односу на разваљену Србију. И причамо ми, хиљаде људи и ја, о стању ствари. Свак види како је нешто труло у држави данаске.
Од почетка до краја љета причам сваке године с хиљадама људи. Дуже од двије деценије тако. Никад ми се није догодило да ми у сучелишну столицу сједне наш човјек оба пола а да не осјетим како је њему или њој – чином силаска с континента на Бокељско приморје – пао тежак камен с плећа. Натовска и евро-куртизана Црна Гора, људи говоре, мила је мајка у односу на рушевину Србију
Не сјећам се који је то наш афористички великан прије кварат вијека, пародирајући чувену реченицу из Шекспировог Хамлета, написао: Нешто је труло у држави данаске.
Израз „Нешто је труло у држави Данској“ изговара стражар Марсел у четвртој сцени трагедија чији је протагонист дански принц Хамлет. Израз има широк спектар значења, али се посебно користи у говору о вазда шпоркој политици, уцијењеном лидеру, корумпираним политичарима, рјечју, о систему који трули због наопакости, неправде и грехова спрам Бога и народа.
Иако сваки Приморац има сезонских искустава са на обалу пришавшим свијетом, фурештим и домаћим, временом и нехотично почне да селектује припаднике разних цјелина на основу најмањег заједничког именитеља. Ако то ради годинама, ако са странцима и континенталним домаћима то чини деценијама, стекне увиде у стање ствари, како у земљама које имају излаз на море тако и у државама које немају, такозваним landlocked земљама.
Као човјек који сваког дана, посебно љети, ступа у контакт сa стотинама људи, а прозбори с тек онима који имају поглед наугашен, опажам како просјечни Западњак одбија да повјерује да му пакују Нови велики рат, вјерује у генерисану руску пријетњу, тетовиран је ако је млађи, вакцинисан ако је средовјечан или старији, не вјерује очима да су то хемијски трагови на небу, не мисли да је трагедија развести се, уградио би чип зарад лакшег функционисања, буни се што се на неким мјестима у заосталој Боки Которској не може платити кредитном картицом, него, shit, само превазиђеним кешом…
Турци нису никад освојили Котор, ни августа 1539, током опсада адмирала Хајрудина Барбаросе, за разлику од Херцег Новог, гдје су владали 200 година, али јесу Котор освојили сада, будући да се по Старом граду пуном крузинг-туриста, чешће чује стајаћи турски од матерњег српског. Свак ко би рекао: црногорског!, црногорског!, или је националиста, или је недовољно образован, јер лингвистички речено, црногорски не постоји, па би се тако једнако лингвистички („сви имамо право да заједнички језик називамо својим именом“) могло да каже како се у Котору као главном граду Боке говори бокељски. И У херцег Новом. И у Тивту и Будви.
Иако је градња љети на обали забрањена, неке су инвеститорске животиње равноправније од других, што је метафора из Животињске фарме Џорџа Орвела, па граде све у 16, у три смјене, ноћу под рефлекторима, прашећи мијешалицама Јадранском магистралом све аутомобиле, електричне и оне неелектричне, који могу да у цугу добаце до Београда. Официјелни језик између радника и радника, не и између радника и послодавца, албански је. Толико се гради и усред туристичке сезоне да упосленика по скелама не би било довољно у три Црне Горе. Црна Гора једва да има довољно гордих конобарах.
Као никад у историји очеса виде море америчких црнаца, забрађених жена из Индије и Пакистана, Кинеза, туриста из балтичких земаља. Да је велико мијешање у току, да смо на прагу велике замјене становништва, опажамо на примјерима других, понајприје Њемачке и Француске, а онда и широм Европе. Но је агенда таква да замјенска мечка заигра и пред нашим вратима, при чему је сто хиљада радника из Гане тек пошалица у односу на план да сви Срби – да се у со прометнемо – не би досељеницима ручка осолили. Fama volat да је квота само за Црну Гору три милиона опитураних „радника“. Нема у тој причи више ни Србије, а ни историјске Црне Горе.
Гласом српских посланика у Скупштини Монтенегра изгласана је сагласност да црногорска чизма легално, под бандијером Натоа, може да ступи на тло независне државе Украјине. Нити један Србин у Скупштини Црне Горе није гласао против. Нити један Србин, ваља подвући. Зашто? Зато што потом не би био на сиси европских интеграција, не би се странцима вазда препоручивао да буде у следећој влади. То што су сви одреда, чак и они уздржани посланици, пресјекли пупчану врпцу са гласачима Србима, не секира их много. Народ је стока једна грдна, има слабо памћење и огладни већ сутри дан, са све женом и са све дјецом.
Серијал трагедија погодио је Обалу лозоваче од Видова дана. У нула пет, с никад објављеним промилима, при брзини која се развија сваке ноћи као да постоји апликација о police-free дјеловима Јадранске магистрале, преврнуо се у Бијелој аутомобил пун младих, од којих задњи није успио да искочи из запаљеног возила, па је жив изгорио. Овамо погинуо моторциклиста. Онамо се побили због паркинга. У Будви убио брат брата и сина му, братанића. Сударима се ни броја не зна. Гори цијела Црна Гора. У колонама се по упеклој звијезди путује сатима. Свађе на све стране, дојаве због буке, на паркинзима за инвалиде луксузна аута, клир никад одвојенији од лаоса, премда су цркве пуне, сви на литургији прилазе путиру као да је причест шведски сто, свештеници причешћују вäс народ, без исповијести. Кад су храмовске славе, обавезно се служи кока-кола као „сок“.
Од почетка до краља љета причам сваке године с хиљадама људи. Дуже од двије деценије тако. Никад ми се није догодило да ми у сучелишну столицу сједне наш човјек оба пола а да не осјетим како је њему или њој, чином силаска с континента на Приморје, пао тежак камен с плећа.
По први пут у зеницама видим људе који су смогли финансијске снаге да и овога пута дођу на поклоњене Обали, сами или са породицом, крњом или цијелом, и да су Црну Гору, бестидну као честицу Натоа и проевропску куртизану, почели да доживљавају као милу мајку у односу на оно на што личи родоначелна но до стрва разваљена Србија.
И причамо ми, хиљаде људи и ја, о стању ствари.
Нити једног нема ко не види како је нешто труло у држави данаске.
Извор: Стање Ствари
