Пише: Никола Маловић
Драма равна античким трагедијама дешава се на полуострву Луштица и дијелом на мору, далеко од Боке, од 1825. до 1890. Шта се то догодило на полуострву, 1825. године?
*
Од премијере „Тројице“ прошла је 21 година. За то вријеме није одиграна ни једна школска драма. Власт режима Мила Ђукановића, претеча ове нове, поскидала је ликове свих светих са зидова школа и све иконе Св. Николе из Поморске академије, под образложењем да религији није мјесто у школама. Режим до данас у Светом Сави не престаје да види недопустиво великог Србина, иако он у школи све вријеме представља писца
У вријеме оно, прије црногорског Референдума (2006), као професор древне которске Поморске академије, написао сам три школске драме и као лаик их поставио на сцену с питомцима Поморске академије и ученицима древне которске Гимназије. Те се двије институције, наиме, налазе под истим кровом.
Било је то почетком вијека, када се лик Светог Саве могао да види у школском холу, а иконе Светог Николе изнад табли у многим кабинетима у којима су наук стицали будући наутичари и бродомашинци.
Друге године од узимања Дневника у руке, написао сам шаљиву но поучну школску драму „Капетан Петар Желалић – Pulp Fiction“, у част капетана који је 1760. као сужањ отео највећи отомански ратни брод тих времена, одједрио њиме на Малту и постао први православац Витез Малтешког реда. И једини. Которани су били на ногама: такво што нису очекивали, па смо снимили истоимену радио-драму да би је многи Бокељи преко таласа Радио Котора могли да виде и увом.
До тог тренутка, годинама су се за Никољдан изводиле школске представе – представе условно, јер су више биле драмски колажи с играњем и пјевањем, у којима су учествовали ученици и ученице обје школе. Појава комада по оригиналном тексту учинила је од мене, скужавам се, модерног Еменуела Козачинског, а Козачински је био онај Рус који је у Карловцима у 18. вијеку зачео код нас школску драму.
Следеће године поставио сам за 19. децембар озбиљан комад, под називом „Капетан Визин – 360 степени око Боке“, са девет ученика-глумаца и три гимназијалке. Главни јунак био је први Бокељ и Јужни Словен који је сопственим једрењаком, бриком „Сплендидо“, опловио свијет, 1852-1859. Которска староградска књижара „Уликс“ објавила је текст као новелу у драмској форми. Представа је изашла из средњошколског амфитеатра, па ју је видјела цијела Бока.
Моја трећа и најозбиљнија школска драма, дакако са бококоторском и поморском тематиком, уједно је била и последња. Зашто? Зато што писци буду у школама неко вријеме, па оду. Мијењају се професори, а мијењају се и школе. Симо Матавуљ неко је вријеме предавао италијански у Поморској школи у Херцег Новом, па отишао. Тако сам се и ја, из Котора у коме сам рођен, преселио у Херцег Нови, да не бих у првој рубрици писао матерњи језик, будући да такав језик, као ни црногорски, лингвистички не постоји.
Трећа школска представа звала се „Тројица“ и написана је на основу истинитих животних драма, са 11 ученика-глумаца и четири глумице-гимназијалке.
Био је то озбиљан комад посла за тројицу у једном, за мене: професора, писца и редитеља.
Море туриста зна за три сестре са Прчања које су, по легенди, биле заљубљене у истог капетана, па је по смрти треће – друга зазидала сестрин прозор на палати „Тре сореле“. Палата постоји и данас, на Прчању, као једини сачувани љетњиковац из 15. вијека. Други је прозор зазидала најмлађа сестра, не дочекавши да угледа вољеног капетана. Њој, каже легенда, није имао ко да зазида прозор…
С друге стране, готово је непозната истинита прича о тројици браће рођене „од једнога тира“, током једног порођаја – прије 200 година.
Драма равна античким трагедијама дешава се на Луштици и дијелом на мору, далеко од Боке, од 1825. до 1890.
Шта се то догодило на полуострву, 1825?
Тада су се на Луштици, у свештеничкој породици Костић, родиле прве мушке тројке за које се зна (друге су, куриозитетно, рођене такође на Луштици непосредно по премијери „Тројице“, 2004. године). Отац Филип био је десна рука владике Петра Првог Петровића, не само у борби против Наполеонових Француза, него и у вези са обновом оближњег острвског Превлачког манастира, некадашњег сједишта прве Зетске епископије. Њу је, као што је познато, основао Свети Сава лично, 1219.
Тројица браће, Никола, Војин и Пуро, заљубили су се, по несрећи, у исту дјевојку. Судимо ли по богатој грађи коју је иза себе оставио публициста Васко Костић, дјевојка се звала Јована, и била је кћи заливског капетана Ива Шћепанице. Браћа са 17 година извлаче брушкете – данас би се рекло лутријске сламке; право да испроси Јовану добија најстарији брат-близанац, Никола.
Јовани је дакако била част да овако или онако уђе у свештеничку кућу Костића, у фамилију чије су главе миропомазали редом владике Петровићи, прво Сава, потом Петар Први. Тада се Војин и Пуро, браћа која нису имала среће, отискују на море само да не буду близу лијепе и жељене Јоване. Али се не укрцавају на неки од бокељских једрењака, него бјеже на турски, на пиратски! Отац Филип био је, наиме, преко својих веза порадио на томе да нити један бокељски једрењак не прими његове синове Војина и Пура. Хтио их је задржати на земљи, јер је хљеб поморачки тежак, а живот на мору увијек периколозан, опасан.
Трагедија је везана углавном за годину 1844. Иако ожењен, Никола од оца тражи благослов да се отисне на један једини вијађ, на први и задњи поморачки пут, не би ли нашао и у Залив вратио браћу. Благослов не добија и, негдје близу Порт Саида, у бури, с једрењака свог таста Шћепанице, скаче у воду – у магновењу убијеђен да види утопљену браћу. Утапа се и сам. У грчкој луци Василики, на повратку и са заставом на пола јарбола, капетан Шћепаница сазнаје да је трагичне ноћи један аустријски брод топовима потопио један турски, пиратски брод, са све Војином и Пуром, недалеко од мјеста гдје се утопио Никола. И то није крај истинитих животних драма.
Најстарији, ах, брат онај, Јован Костић, невољни и несвршени ђак Шибенске богословије, гимназијски миљеник потом карловачког митрополита Стратимировића, касније пештански студент филозофије и пустолов – враћа се након много година у Боку, и жени се управо Николином удовицом – Јованом.
Срећни Јованови родитељи мисле да ће се ово двоје скућити на Луштици, али не, не бива тако… Јован и Јована одлазе заједно у Русију, на Дон и у Одесу, проживљавајући што-шта, те постају родитељи!
На вијест о рођењу унука, многи се сјећају да су о. Филипа Костића, оца четворице синова, најстаријег Јована и тројице од једнога тира, те двије кћерке – својевремено звали Феличко, што значи Срећко, колико је само у животу био срећан. Августа осамсто седме, током борбе с Французима, кад је одсјео у близини, владика Петар I предао му је лично владичански фелон, своју свечану одежду као највећу могућу награду и признање!
оца Филипа у Одеси умро. И проче. Да се Јовани заувијек свезала утроба, чиме се угасила завјетна лоза, она иста којој је у аманет Св. Петар Цетињски оставио да се брине о Превлачкој лаври.
Како то понекад бива иронијом судбине, Јован се враћа из Одесе и постаје свештеник, што је и требало да буде деценијама раније, да је само слушао вољу очеву. Умире у Перасту 1890. Без потомства. Сврха.
Од премијере „Тројице“ прошла је 21 година. За то вријеме није одиграна ни једна школска драма. Власт режима Мила Ђукановића поскидала је ликове свих светих са зидова школа и све иконе Св. Николе из Поморске академије, под образложењем да религији није мјесто у школама.
Режим до данас у Светом Сави не престаје да види Србина, иако он у школи представља писца. Велика је грехота да будући поморци, православци и католици, сваког дана не гледају у икону Светог Николе, јер кога ће да призивају у помоћ кад се нађу у бури од врсте терибиле? А наћи ће се, јер нема тога поморца који је стекао имање до конца навигавајући све по бонацавим тишинама.
Извор: Печат
