Живимо у временима која самим тим што још увијек пливају у сувишцима, призивају невољу, и то продуценти нове реалности знају. Заврћу се, мало по мало, економски вентили на Колективном западу, по формули да се богати обуку још, а сиромашни додатно свуку
*
Понекад, кад сам на дјечјим рођенданима, опажам и то да се дјеца рођена у свеобиљу не умију радовати поклонима спрам којих би њихови родитељи вриштали од среће да су онда могли да их имају. Данас су сви, и родитељи и дјеца, као у пјесми, дигитални, електрични.
Разгледајући фотографије које сам са колегама писцима направио октобра 2024. на 67. Београдском сајму књига, опазио сам да носим онај исти сако што сам га на раменима имао и прошле године, и оне прије, и у наступима на многим поткастима, и на гостовањима у многим ТВ-студијима, а што свак може да провјери ако само укуца Никола Маловић. У том сакоу се налазим чак и на Печатовој профилној фотографији, чији је аутор био тада Лагунин фотограф Матија Крстић.
Публициста Славо Стојковић (Бока, Луштица, 1939 – Београд, 2021), својевремено главни и одговорни уредник „Политике“, написао је у свом животном дјелу „Медитеранска загонетка – Бока и Бокељи“ (2008), како се „може наћи податак да су хаљине, поготово старих Бокељки, тако трајне и јаке да су наслеђиване са прамајки на праунуке“.
Док сам предавао српски језик и књижевност у древној которској Поморској академији, ученици су безуспјешно покушавали да ми дају надимак који би се односио на необичност, јер сам свих година, сваког дана, и зими и љети, долазио у школу у истим ципелама, Dr Martens, популарним мартинкама. Од момента када сам их обуо прошло је 25 година, али исти пар ципела носим и даље, увијек када, не само љети, него и с јесени, и зими, и с прољећа, одем на плажу да бих пливао у мору. Преко 30 година купам се на истом жалу близу мореуза Вериге, а како плажа нема лежаљке и сунцобране, нисам опазио да ме неко фотографише као фрика који у дубоким ципелама, усред ужареног јула и августа, долази на поклоњење мору.
У овом је огледу акценат на квалитетним производима који могу да се носе скоро бесконачно, али сам свјестан да ће остати недоречено уколико не објасним поријекло макар ове друге необичности, везано за ципеле…
Негдје концем туристичке сезоне 2024, у коментару испод фотографије каквих са драгим читаоцима на Фејсбуку буде заиста тушта и тма, један ме фан питао зашто сам на свим љетњим сликама – у чизмама? Одговорио сам му да то нису чизме него дубоке ципеле, те да би само луд човјек по сред јула и августа био обувен тако без становите ортопедске невоље. Фан ми се извинио, а ја сам рекао да за извињењем нема потребе – питао је и ја сам му одговорио како јест.
Годинама носим ципеле чија је цијена данас у просјеку двјестотинак евра, али бих дао дупло само да могу да нађем ципеле које би у подне и у поноћ обљубљивале моја стопала. Љети завидим људима у сандалама, завидим свима који могу да носе никад у историји естетичније и никад у историји јефтиније плитке, љетње ципеле.
У мартинкама које сада обувам, патим као Мала Сирена што се злопатила кад је по изласку на копно добила ноге. Нису то више они дивински Dr Martens калупи. Но како обилазим продавнице најквалитетнијих ципела често, тек једном у двије или три године нађем пар коме се порадујем. Колекција ципела које могу да трају деценију, у мом ципелару није мала. С изношеним једним идем на плажу, с другим идем у планину, с трећим и четвртим у град, али петих – за свадбе, славе и сахране – никад немам више од једног пара.
Као професору Поморске академије у Котору, почетком вијека, нарочита ми је пажња била скренута на нулту толеранцију коју школа има према цртежима обичном или хемијском оловком по клупама, не дај боже према гравирању клупе шестаром! Инвентар је светиња, мора се чувати, из два разлога: да бисмо ми данас у њему уживали, и они послије нас, да бисмо били уоквирени цивилизацијским рамом.
Исти однос треба да имамо према одјећи и обући, према кућном намјештају и клупама у парку, јер се све што постоји тешко стиче. Мој је отац, тада десетогодишњак, љубио тетку Савку из Америке која му је 1954. из Америке донијела пар првих ципела у животу. Ја данас, игром описаних прилика, носим скупоцјене, али ходам пазећи гдје, да ципеле не бих оштетио, а када одјенем сако који је за музеј иако је и даље у одличном стању – провјерим има ли у крошњама испод којих пролазим, птица – да ме нека не би почастила „срећом“ одозго.
Понекад, кад сам на дјечјим рођенданима, опажам и то да се дјеца рођена у свеобиљу не умију радовати поклонима спрам којих би њихови родитељи вриштали од среће, да су онда могли да их имају. Данас су сви, и родитељи и дјеца, као у пјесми, дигитални, елетрични.
Живимо у временима која самим тим што још увијек пливају у сувишцима, призивају невољу, и то продуценти нове реалности знају. Заврћу се, мало по мало, економски вентили на Колективном западу, по формули да се богати обуку још, а сиромашни додатно свуку. Једна од тема у времену пред нама може да буде како је нова и све неквалитетнија одјећа коју носимо, кад и нова, све неквалитетнија обућа коју обувамо – управо отров(а)на. Стога,
Пазимо…
Извор: Печат
