Захваљујући породици почившег академика Ника С. Мартиновића, Журнал ће своје читаоце упознати, или подсјетити, на значај „Цетињског љетописа“. У недјељним издањима нашег портала доносимо дијелове увода у тај културни споменик и историјски извор првог реда, објављен на Цетињу 1962. године трудом Ника С. Мартиновића.
Први дио прочитајте овдје, а други овдје
Пише: Нико С. Мартиновић
КОРИШЋЕЊЕ „ЦЕТИЊСКОГ ЉЕТОПИСА“
Први научни радник који је користио „Цетињски љетопис“ јесте Василије Петровић. Користио га је при раду на својој „Историји о Црној Гори“ (Москва 1754). Василије се позива на историју о Скендербегу и користи родослов Црнојевића (стр. 27–28 наведеног дјела).
Петар I Петровић–Његош у својој „Краткој историји Црне Горе“ (објављеној након његове смрти у „Грлици“ – календару штампаном на Цетињу – за 1835, стр. 54–87; 1836, стр. 41–78; 1837, стр. 41–52 и 1838, стр. 41–62), користио је „Љетопис“ на неколико мјеста.
Димитрије Милаковић у својој „Историји Црне Горе“ (Задар, 1856) позива се на „Љетопис Црногорски“ који допире до 1749, у којем има 25 забиљежених догађаја из историје Црне Горе.
Павле Аполоновић Ровински користио је на више мјеста „Цетињски љетопис“. Он је објавио у посебној брошури – „Памятники древней письменности – Записка венецианскому сенату о заслугах Черногорцевь перд Венеціанской республикой 1744“, са поднасловом „о неправдама пограничног комесара у Котору, Николе Болице“. Напоменуо је да је рукопис из библиотеке Цетињског манастира (књига је штампана у Петровграду 1882, стр. VIII + 18). Ровински у предговору даје опис рукописа „Крусовољ“, који има 81 лист, а затим и опис језика рукописа са кратким садржајем и побудом исписивања. Овдје је Ровински објавио текст „Љетописа“ који је у њему написан под насловом „Књига за Черногорце на Сенат Венетки“ и „За службу чарногорску приказато венецианом“.
Ровински је у свом опсјежном дјелу „Черогорія въ ея прошломъ и настоящемъ“ (Петроград, 1888) на стр. 766–771 упоредио оригинал хрисовуље Ивана Црнојевића са преписом који се налази у „Крусовољу“. Оригинал су објавили Сима Милутиновић у својој „Историји Черне-Горе“ (стр. 4–9, Београд 1835) и Фрањо Миклошић у „Monumenta serbica“ (стр. 530–534, Беч 1858). Ровински мисли да су биле двије хрисовуље Ивана Црнојевића, и то једна о оснивању Манастира цетињског, а друга о границама. Миклошић је објављену хрисовуљу добио преписану из Цетиња; зато је у препису било извјесних грешака. Ровински је при сравњивању исправио те грешке, а затим је објавио и текст хрисовуље из „Цетињског љетописа“. Према томе, Миклошић није 1858. непосредно користио „Крусовољ“ који се чува у Манастиру цетињском.
Павле Ровински у II тому књ. 3. наведеног дјела (Црногорске народне пјесме), штампаног у Петровграду 1905. године, поново се навраћа на „Цетињски љетопис“, расправљајући о народним пјесмама о Скендербегу (стр. 221), и у напоменама констатује да у Цетињском љетопису постоји историја о Скендербегу.
Наставиће се.
