Пише: Филип Драговић
Синоћња рашомонијада пред Српским народним позориштем у Новом Саду захтијева елементарно појашњење из угла оних који учествују у студентским протестима, који разумију токове уличних окупљања у Новом Саду, а који су ми се јавили током ноћи, у више наврата, да укажу на неколико простих ствари. Ево да их пренесем:
Имамо на стотине хиљада људи који протестују против Вучића и који су међусобно врло хетерогени, толико да је један дио њих је потпуно анти-црквен, не воли чак ни модернизоване и слободоумне тонове у њој, а најрадије би да цркве нема уопште. За њих су сви попови исти. Досадашња анализа са лица мјеста казује да су такви у Србији ипак значајна мањина (поготово међу студентима), јер је православље, или као културна идеја или као вјерски став, упркос свим анти-црквеним силама остало неко, макар начелно, идентитетско ткиво.
Други дио (рекао бих највећи) прави разлику између владика који су подржали студенте (или бар стали, ономад, у њихову одбрану) и остатка који су око Синода, и који сваке године са Вучићем размјењује ордење. Опет, међу таквима, који су цркви начелно наклоњени, многи не знају именом ни ликом сва црквена лица (евентуално знају можда за владику Григорија и његове романе, а за Јустина су чули тек кад су кренули прогони). По синоћњим реакцијама на улици испред позоришта, али и накнадно на друштвеним мрежама, очигледно је да добар дио, баш таквих протестаната, није препознао Јоаникија, него су мислили да је у питању новосадски владика, добитник Вучићевог ордена, од прекјуче.
Новосадски студенти се извинили митрополиту Јоаникију због негодовања окупљених испред СНП
Опет, један дио цркви наклоњених „блокадера“ и студената зна за Јоаникијев про-студентски став али се разочарао/разљутио кад га је видио на скупу који се од почетка мјесеца у народу представља као шепурење власти против народа и Вучићево „освајање“ Новог Сада који му је до сад пркосио. Па је митрополитово појављивање моментално тумачио као „промјену стране“, не знајући и не улазећи у то да је Јоаникије у Н. Сад дошао искључиво и само због јубилеја Матице, као насљедник Петра Другог Петровића Његоша, једног од првих званичних чланова исте те Матице, и да исти тај Јоаникије о ширем политичком и пропагандном контексту прославе Матице није имао благу представу.
И тако остајемо са малим дијелом људи који прати и разумије унутарцрквена дешавања и ближе познаје Јоаникија, па зна да његово појављивање на поменутом скупу није никаква подршка режиму, као што ни његова одбрана студената од „усташоидних“ квалификација није напад на режим у Србији.
Ако узмемо све то у обзир, као и чињеницу да је маса испред позоришта заиста била насумично окупљена, а не примарно студентска, и да упркос звиждуцима видимо народ који аплаудира и узима благослов, мислим да свеопшта реакција може да се разумије са више изнијансираности, али свакако не као „напад студената на Јоаникија“.
