Пише: Ник Мартин
Кинески напор да смањи зависност од америчког долара кристалисао се током глобалне финансијске кризе 2008–2009. године. Узнемирена агресивним штампањем новца од стране америчких Федералних резерви, што је угрозило вредност 1,9 билиона долара стране имовине Пекинга, Народна банка Кине (ПБОЦ) покренула је у јулу 2009. пилот-програм за „поравнање“ прекограничне трговине у јуану или ренминбију.
Тај пилот-програм био је увод у 16-годишњу кампању, чији је резултат да се данас јуан користи за реализацију 30 одсто кинеске глобалне трговине робом вредном 6,2 билиона долара, каже заменик гувернера Кинеске централне банке, Жу Хексин, у јуну на једном економском самиту.
Ако се урачунају сва прекогранична плаћања – укључујући куповину обвезница и стране инвестиције – удео јуана расте на 53 одсто, при чему је први пут 2023. године „прескочио“ кинеску трговину у доларима. Јуан је прошле године накратко престигао и евро као другу најкоришћенију валуту у глобалним трговинским трансакцијама. Удео кинеске валуте у глобалним девизним резервама такође је достигао највиши ниво икада у другом кварталу ове године (2,4%), саопштио је у октобру Међународни монетарни фонд (ММФ).
Глобална улога јуана јача – али с ограничењима
Док су земље БРИКС-а недавно истраживале алтернативе долару, укључујући предлоге за успостављање заједничке валуте, Кина је заузела прагматичнији курс, постепено градећи улогу јуана у глобалној трговини, а истовремено задржавајући контролу над валутним трансакцијама. „Кина жели да се јуан интернационализује као валута за трговину – за реалну економију. Мање је заинтересована да јуан постане финансијска валута,“ објашњава за DW Мигуел Отеро-Иглесиас, виши сарадник у Краљевском институту Елкано у Мадриду. Ако би Пекинг допустио да се јуан користи на глобалним финансијским тржиштима за токове капитала, инвестиције и финансијске инструменте, као и за трговину, то би смањило контролу Кинеске комунистичке партије над домаћим кредитним системом, указује Отеро-Иглесијас и каже:
„Пекинг верује да финансије морају бити слуга, а не господар реалне економије.“ Медији често недавни раст вредности јуана приказују као директан изазов доминацији долара, који је скоро 80 година био глобална резервна валута и још увек се користи у преко 58 одсто међународних трансакција и девизних резерви.
Но, Дан Ванг, директор за Кину у консултантској фирми за политичке ризике Евроазијска група, сматра да је стварна ситуација ипак нешто уздржанија. „Пекинг то никада није називао дедоларизацијом“, каже Ванг за DW. „Тачнији опис кинеских намера је регионализација јуана [према глобалном Југу].“ Током протекле три године, Кина је искористила свој огроман економски утицај и геополитичке последице рата у Украјини како би осигурала повољне енергетске и робне аранжмане – укључујући и велике попусте од стране Русије – с растућим уделом те размене који се обрачунава у јуанима. „Временом, посебно када Кина има преговарачку моћ, могла би да тражи још већи удео [трговине у јуанима]. То је оно што кинеска државна предузећа већ раде са страним добављачима робе“, објашњава Ванг.
Кључна улога јуана у финансирању дуга
Други стуб пекиншких напора за подстицање коришћења јуана јесте инострано кредитирање, које „уграђује“ кинеску валуту у дужничке структуре земаља у развоју. Спољна улагања кинеских банака у јуанима – кредити, депозити и обвезнице – учетворостручила су се на 480 милијарди долара у пет година, према наводима „Фајненшел тајмса“, што значи да расте тај удео у кинеском кредитирању „тешком“ око један билион долара путем кинеске иницијативе „Појас и пут“ (БРИ). С каматним стопама у јуанима које су 200 до 300 базних поена испод нивоа долара, пословни дневник „Фајненшел тајмс“ констатује да су Кенија, Ангола и Етиопија ове године „претвориле“ своје старе доларске дугове у јуане, док Индонезија, Словенија и Казахстан сада издају обвезнице у кинеској валути.
Осим трговине и кредитирања, Пекинг је изградио трећу линију одбране: засебну финансијску архитектуру која може да функционише независно од система којима доминира долар. У средишту је ЦИПС, кинески систем прекограничних међубанкарских плаћања, који нуди алтернативу СВИФТ-у за међународне трансакције. У главним финансијским центрима попут Сингапура, Лондона и Франкфурта отворена су клириншка средишта за јуане. Народна банка Кине такође спроводи пилот-пројекат дигиталног јуана, дигиталне валуте централне банке (ЦБДЦ). С приступом проширеним на више од 20 земаља, дигитални јуан требало би додатно да поједностави прекогранична плаћања и смањи зависност од западних банака.
„То би могао да буде још један канал којим Кина интернационализује своју валуту, тако што ће бити пионир у авангарди дигиталног сувереног новца“, указује Отеро-Иглесиас за DW. Кина је такође потписала уговоре о замени валута с више од 50 земаља. Ти споразуми омогућавају централним банкама да на захтев „пребаце“ своје локалне валуте у јуане, дајући тако земљама попут Русије и Ирана кључну заштиту од америчких санкција које блокирају приступ долару.
Пекинг ће задржати чврсту контролу над јуаном
За разлику од западних валута, јуаном и даље строго управља Пекинг и не може се слободно мењати за друге валуте без надзора владе. Кинески домаћи кредитни систем и даље је у великој мери под управом државних банака, а оне су под политичким надзором. Пекинг је опрезан јер сматра да би допуштање неограниченог тока новца у и изван земље могло изложити кинеску валуту спекулативним нападима и другим страних утицајима. Стога потпуна конвертибилност остаје до даљњег – искључена. „Пекинг неће заузети либералан приступ“, наглашава Отеро-Иглесиас. „Интернационализација јуана следила би логику заповедања и контроле Кинеске комунистичке партије.“
Али без потпуне конвертибилности, јуан вероватно неће моћи да постане доминантна финансијска валута за глобална улагања или резерве. Опрезна стратегија Пекинга могла би да ограничи то колико далеко јуан може да се прошири.
Напори око експанзије трговине засноване на јуанима суочавају се и са препрекама због самих кинеских економских неравнотежа. Домаћа потражња слаби, приватни потрошачи и компаније троше мање, делом због погоршања стања на тржишту некретнина и краха који се догодио. Кинеске фабрике производе више него што земљи стварно треба, па Пекинг мора више да се ослања на извоз како би покренуо раст своје економије. Без доследне стране потражње, последице тарифног рата америчког председника Доналда Трампа могле би да зауставе раст обима трговине у јуанима. „Раст мора доћи из иностранства“, сматра Ванг из Евроазијске групе. „То значи да глобална трговина сада за Кину постаје још важнија.“ А ако Кина захтева да се више послова реализује у њеној валути, трговински партнери морају бити спремни да то прихвате, што ће, према аналитичарима, захтевати већу дозу поверења, транспарентне институције и снажнију економију.
Извор: Дојче Веле
