„Човек је фантастично биће. Kад је стваралац па има фантазију – милина. А кад није стваралац, а има [фантазију], онда ми лечимо“, поручује једном пригодом професор и психотерапеут Владета Јеротић. Но, фантазија може бити подједнако разорна и када се рађа у можданим вијугама умјетника, односно, „умјетника”. Има, наиме, и тога: да човјек умисли да је стваралац, демијург.

У бескрајним напорима да се сакрију од живота (реалности), или од демона сопствене свијести и савјести, или се просто нађу у пировом напору да пониште несразмјеру између сопствене сујете, умишљаја о сопственој величини или значају, и онога што јесте њихов стварни имагинарни домет, људи без талента пожеле, каткад, да пишу пјесме, романе или осмишљавају бронзане фигуре, статуе, бисте.
Такав стваралачки чин није више него чир фантазије који пуца у тренутку када пронађе подесно тле да постане лакмус папир идеолошке имагинације. Тада се, примјера ради, статуа неке принцезе или неког националног хероја, иначе израђена по свим стандардима шунда и бронзане мимезе, у очима идеологије и њених сљедбеника, иако, бронзано мртвило талента, перципира у бљештавим нијансама провинције, или у постројењима тешке индустрије – како се већ заломи.
Прошлост је конструкт фантазије, који у нашу свијест допире као магијски склопљен наратив, албум дестиловних слика, праслика − као сума предачких подвига и снова о будућности. Баш зато прошлост у здравом смислу ријечи никада не постоји као потреба садашњости, већ као свјетло и путоказ (ка) будућности.
Међутим, када се деси да памћење постане хљеб наш садашњи, а не хљеб наш насушни, тада историја постаје кошмар у коме се буде идеолошке авети у виду бронзаних мртваца иза којих се скривају идеолошки сатрапи садашњости, а извитоперена фантазија добија, тако, статус умјетности, бар у очима оних што вјечност виде очима садашњости, тј. златног телета.
Милорад Дурутовић
