Пише: В. Кадић
Висок четири метра, под именом „И би слово“, биће постављен у центру града на Зети и подно Гарача, у парку скулптура, а увелико га ових дана ствара вајар Миливоје Бабовић у комбинацији даниловградског мермера и метала.
Повод да се подигне ово обележје је 530 година од штампања најстарије српске штампане књиге „Октоиха првогласника“ у штампарији Црнојевића на Цетињу, а да се постави баш у Даниловграду није случајно, јер његовим подизањем у овом месту у Бјелопавлићкој равници коју надвисује острошка светиња, отргнуће се од заборава и велики подвиг овдашњих учитеља који су пре 108 година на овом простору подигли буну због забране ћирилице у црногорским школама. Тада је 14 бјелопавлићких учитеља исписало најлепшу страницу у историји школства у Црној Гори. Животима су бранили своје писмо, а судило им се 19. октобра 1916. у Подгорици.
– После увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916, посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латиничко писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група младих учитеља из Бјелопавлића, њих 14, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд.
СРПСКА ИСТОРИЈА – АРТЕРИЈА
Оставке које су учитељи из Бјелопавлића потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916, овако су образложили:
– Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.
Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учитељи, учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих осуђени на четири и пет месеци затвора: Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор Болдогасон, а касније у Нежидер, где су били утамничени све до краја Првог светског рата.
– Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију, у условима окупације чак и прилично удобан живот: сигурну државну службу и „специјалне легитимације“ које су их штитиле од интернације и обавезног рада. Али, ови храбри људи одлучују да не пристану, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима заветне вредности својих предака – ћирилицу и националну историју – не сме довести у питање – каже Матовић.
Ових дана Уметничка колонија Даниловград организовала је смотру која има статус манифестације од посебног уметничког значаја за културу државе, а гост је и вајар Бабовић, чији рад је препознат по словима из „Октоиха првогласника“. Он је годишњице штампања „Октоиха“ и великог часа националног поноса бјелопавлићких учитеља одлучио да преточи у споменик ћирилици.
ДА СВЕТЛИ И ПОДСЕЋА
Андрија Радуловић, в. д. директора Уметничке колоније Даниловград, каже да се овај подухват уклапа у велики јубилеј када обележавамо 530 година од прве штампане књиге у Јужних Словена.
– Даниловград добија споменик под називом „И би слово“, да светли и подсећа на велики датум наше историје када смо уписани златним словима у Гутембергову галаксију – каже Радуловић и открива да се припрема Монографија уметничке колоније Даниловград која окупља познате вајаре још од 1973. године.
– Пре три деценије у Подгорици сам направио изложбу о „Октоиху“. Изложене радове сам радио у Кикинди, направио око 30 печата великих формата – каже вајар Бабовић. – Ту идеју сам некада имао на Цетињу док сам радио на Факултету ликовних уметности и желео сам да те печате из „Октоиха“ изложимо у Парку скулптуре. Надлежни су тада рекли да испод Цетињског манастира можемо да узмемо читаву ливаду да их поставимо их. Дуго би то трајало да се уради, али би Цетиње имало јединствен парк у свету, парк штампарства. Нисам добио ни дозволу, ни подршку. Зашто? Не знам.
Занимљиво је да је ове године гост Уметничке галерије и вајар Томас Матушевич, из Пољске, који такође прави слова од камена и челика, али латинице, која ће бити знатно мањег обима.
Извор: Новости
