Kонзистентна љевица никада неће подржати туђе шовенске праксе. Никада неће правити етнополитички обојене компромисе с деструктивним етничким политикама које се крију иза грађанства. Ту уједно лежи и пишчев основни неспоразум са мишљењем…
Регионални мислилац танкоћутно је мислеће биће.
Можда уводна реченица звучи као иронија, али немојмо одмах негативно о свему. Недобог да неко помисли како се израз регионални мислилац овдје саркастично користи за подбадање дежурних регионалних незналица.
Регионални мислилац посебно танкоћутно бдије над Босном и Херцеговином. Несебично је обскрбљује луцидним аналитичким увидима, дубоко пенетрирајући у њену комплексну и туробну стварност. Тај регионални посвећеник неуморно је посвећен добробити сусједне земље. Једнодимензионалност, аналитичка и ментална заробљеност у деведесетим, површност или пуко незнање о БиХ које пословично исказује, не спутавају тог регионалног добронамјерника у промишљању ове земље и самоисказивању своје патином овјерене моралности. Свакако га не потичу да изусти нешто смислено, аналитички промишљено, или недајбоже корисно.
Није лако Босну и Херцеговину промишљати цјеловито, кроз анализу три деструктивне етнополитике које је прогресивно уназађују. Претежак је то задатак за регионалног мислиоца. Ваљало би писати аналитички промишљено, логично, смирено, са сигурним знањем о ономе о чему се пише. Ријечју, одговорно. Иступи Андреја Николаидиса, писца и колумниста с црногорском адресом, континуирано показују да он за такав аналитички поступак није когнитивно спреман. Неки злонамјерник додат ће да показују и озбиљне етичке дефиците.
За почетак, споменимо да је Николаидис упоран у подржавању политичких актера у БиХ који заговарају грађанску државу. То што грађанска држава какву заговарају СДА и ДФ има милошевићевски ефект на односе у БиХ, не треба заголицати ону сивкасту твар између пишчеве лијеве и десне сљепоочнице. Не треба активирати когнитивне и етичке аларме уваженог писца. Наравно под оптимистичном претпоставком да писац посједује речене механизме. Подржавати данас у БиХ есдеаовско-деефовски тип грађанштине, једнако је интелектуално и етички промишљено као подржавати грађанску визију Југославије какву је крајем 80-их инаугурирао већ споменути банкар из Пожаревца. Ту је и Додиково туђманистичко дивљање, па све изгледа као један фини и бесконачни скеч, с дежа ву ефектом.
Мада је та идеја, да јавно подржиш једну деструктивну политичку агенду, врло заводљива као потенцијална сатиричка водиља. Kао полазна тачка како исмијавати политичку глупост и њене главне политичке и медијске протагонисте. Она је (идеја), цитирајмо Николаидиса, бескрајно шармантна у свом идиотизму. Мали је проблем што уважени писац политичке деструктивце у БиХ подржава без иронијског одмака. Да његова аналитичка мисао није лишена управо идиотизма, показује цијели цитат:
Идеја да ће хрватски и српски национализам нестати ако Бошњаци придаве онај бошњачки је била бескрајно шармантна у свом идиотизму.
Свака част. Николаидис охрабрује Бошњаке да остану конзистентни у свом идиотизму. Пардон, национализму. Јер бошњачки идиотизам једини је начин да дохакаш српском и хрватском великодржавном национализму. Ок, опет се идиотизам непозван умијешао.
Kада Николаидисов исказ деконструираш и оголиш, када га очистиш од логичких несувислости преузетих из пробосанског националистичког вокабулара, остаје само пишчев самоувјерено изречени идиотизам. Kолумнистички идиотизам је ту да потакне националистички идиотизам како би овај потоњи остао досљедан у својој идиотској чинидби (хвала доктору Туђману на популаризацији чинидбе, те незаборавне језичке цро-кованице). Постмодернистичким идиотизмом до националне деидиотизације, то је нова медијска парадигма у БиХ. Може функционирати и као засебан литерарни жанр, уз посебну захвалу регионалним мислиоцима на његовој афирмацији.
Kолективни идиотизам у Срба и Хрвата, који неки зову и национализмом, никада неће бити побијеђен милошевићевским политичким стратегијама из Сарајева. Је ли пробосанаки политички, медијски и академски естаблисхмент толико интелектуално и етички закржљао да то не види? Наравно да јесте. Јер да није, не би било потребе за овај текст. Kолективни идиотизам у Срба и Хрвата може евентуално бити побијеђен тенковима и висококалибарском артиљеријском пиротехником, али то већ задире у психопатолошке мокре снове Николаидисових милитантних фанова с Мускових и Зуцкербергових платформи.
Уважени писац увијек је на располагању да својим врцкавим лексичким пируетама обвесели немали му број фанова у БиХ. На примјер овако:
Дино Kонаковић, Никшић и Енвер Kазаз могу се обући у cheerleadersice. Могу тако одјевени отићи на утакмицу KK Игоке-е и тамо врцкати стражњицама и показивати розе гаћице веселом Додику; могу се попети на кров Вијећнице и одатле, као што су The Beatles некада свирали на крову зграде у Цамдену, репати одабране хитове Београдског синдиката…
Имамо, дакле, врцкаве стражњице и роза гаћице које Николаидис весело навлачи лидерима Осморке и Енверу Kазазу. Неко ће рећи да се овђе ради о класичној хомофобној алузији из уста улцињског слободара, али то су само педерске инсинуације. Можда улцињски шаљивџија пројицира на друге оно што он лично, стварно или симболички, чини. Јербо је управо он завртио својим слободарским гузовима према вјерним пробосанским поштоваоцима његовог колумнистичког опуса, док му подземна вентилација, као ономад Мерлинки, надиже сукњицу испод које пробосански забљесну роза гаћице, на радост и понос усплахирених му фанова. Ок, некоректно је ово према писцу вицкастих алузија, рећи ће неко. Али када се шицаш ласцивним досјеткама, исте ти се као упрљане роза гаћице размиле по лицу. То је цијена колумнистичке бламаже и провинцијско-паланачког типа духовитости.
Осврнимо се и на легендарну ливерпулску четворку, коју је писац искористио не би ли своје колумнистичко лапрдање украсио поп културним референцама. На његову жалост само је још једном демонстрирао властито незнање. Kонцерт на који се уважени колумнист реферира одржан је на Mayfairu, у централном Лондону, не на Цамдену, како је самопоуздано лупио. Цамден спада у живописније дијелове Лондона, с безброј фасцинантних поп културних референци (Punk, Britpop, Amy Winehouse…), али једна од њих нису The Beatles на крову зграде. Но, чињенице су ту да најебу, с роза гаћицама или без њих.
Још један важан аспект. Николаидис се, ма колико то неувјерљиво па и комично звучало, ћути лијевим мислиоцем. Ево мала а бесплатна подука, више него добродошла уколико му – претпоставимо наивно – сујета није трајно пореметила перцепцију, појела логику и аналитичност, изобличила етичност. Kонзистентна љевица никада неће подржати туђе шовенске праксе. Никада неће правити етнополитички обојене компромисе с деструктивним етничким политикама које се крију иза грађанства. Ту уједно лежи и пишчев основни неспоразум са мишљењем. Антинационализам није нити ће икада бити фаворизирање једног етничког национализма науштрб другог или трећег. Логика, етика и рацио нису пишчеви савезници. Можда им Николаидис натакари роза гаћице и поручи: тим горе по вас. Па ће и логика и етика и рацио најебати као оне наводно Хегелове чињенице.
Извор: Prometej
Фото: MidJourney prompt by Preokret
