Пише: Милован Урван
Осврнуо се Љубо Филиповић на недавну свечаност уприличену на Филолошком факултету у Никшићу, поводом манифестације посвећене српском језику и књижевности. Међутим, у свом осврту задржао се искључиво на говору Андрије Мандића, оцијенивши га као неумјесну политичку интервенцију усмјерену ка деградирању симболичког значаја црногорског језика, који се представља као једна од темељних тековина обновљене државности након референдума.
Такав суд можда би имао више тежине да је размотрен цјеловит садржај изреченог говора, а нарочито његов завршни дио. Мандић је, наиме, апеловао на изградњу друштва у којем никоме неће бити ускраћено право на достојанство матерњег језика — без обзира да ли га именује српским или црногорским. Чак и ако би се такав став тумачио као политичка дипломатија, тешко је оспорити да је заснован на демократским и цивилизацијским вриједностима.
Посебно је спорна Филиповићева аналогија са случајем Ирске. Статус ирског језика у Ирској и статус црногорског језика у Црној Гори нијесу историјски ни социолингвистички упоредиви. У извјесном смислу, одрживија би била аналогија са српским језиком и његовим положајем у савременој Црној Гори. Јер као што је ирски језик језик историјске Ирске, тако је и српски језик био језик историјске Црне Горе. Парадоксално је да је у обје државе историјски језик временом сведен на ниво ограничене, често симболичке пажње.
Разлика је, ипак, очигледна: ирским језиком у Ирској у свакодневној комуникацији говори мањина становништва, док се српским језиком у Црној Гори служи значајан, према појединим пописима и већински дио грађана. Упркос томе, његов статус у институционалној и административној пракси често је предмет спорења и ограничења.
У том контексту ваља се присјетити и ријечи митрополита Амфилохија да се настоји преименовати језик на којем је именовано све у историји Црне Горе. Та мисао, без обзира на различита тумачења, отвара суштинско питање односа према културном и историјском насљеђу.
Остаје, стога, дилема: да ли је оправдано, у настојању да се утврди савремени идентитет, истовремено вршити преименовање цјелокупне историјске вертикале једног народа? И гдје је граница између легитимног политичког процеса и ревизије културног памћења?
