Пише: Филип Драговић
Некоћ су Вијести биле сензитивне на баналности типа: „Kако можеш бити у власти ове државе када си на референдуму гласао НЕ?” А то је само дестилована верзија мудросерине која пита: „Шта тражиш у Црној Гори, када си на грађанском, демократском изјашњавању био за њен другачији државни статус од њене самосталности?” Некада су, кажем, новинари и уредници Вијести знали разлику између лојалности држави и разноликости политичког става и националних идентитета унутар ње.
Знали су, и те како, како иза „оданости Црној Гори” и инсистирању на „одбрани црногорског идентитета” често пребивају прости кич и поткрадање исте те црногорске државе.
Однедавно, на Вијестима гледамо други филм. Режију Бранка Балетића, који пита: зашто Мићовић (Милутин) тражи државну награду Црне Горе, ако је мене и мени сличне назвао ‘нулом’? Јер, према Балетићу, он и његови идеолошки истомишљеници су Црна Гора, а они који не мисле и не осјећају као он… шта ће они уопште овдје? Само што не каже: нека иду за Београд. Београд у ком је сам као некакав редитељ, постао неко и нешто. Дакле, ја, Бранко Балетић, могао сам да стварам, хљеб да једем и добијам награде у Србији, иако српски идентитет у Црној Гори описујем као туђ и окупаторски, а ствараоци у Црној Гори који се боре за српски идентитет (са мање или више укуса, али ништа противзаконито) не могу да траже награду за своје дјело у својој држави? Не могу, јер мене сматрају нулом!
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Дуга је и давна прича то да књижевни језик може да истрпи свакојаку критику сопственог народа, и да се таква критика може вазнијети до великих умјетничких висина. Али овдје није ријеч о критици државе или изругивању ни њој, ни њеној историји, ни њеним грађанима (зато што су Црногорци или Срби), овдје је ријеч о Балетићевој политикантској потреби да своју интерпретацију државе и државног идентитета прогласи за тоталитет и да их изједначи са самим појмом и есенцијом државе. Такав, тоталитарни наум, самим тим, све друге и различите од себе интерпретације Црне Горе, проглашава државним непријатељима. И Вијести дувају у ту и такву тикву, директно или преко „ретровизора“, свеједно.
Балетић је био чланом некаве комисије која је недавно одлучивала о државним наградама, па је у истој био прегласан. Од 9 чланова његово мишљење је дијелило само 4. Па опет, препознајући себе у поменутој „нули“ коју је изрекао његов неистомишљеник, он безочно пита: зашто тражиш награду од „нуле“ (од мене)? Па побогу редитељу, ти си, као препозната „нула“ тек само мањина у државном жирију, а већина, која легално и легитимно представља државу, исказала је сасвим другачији критички став и потраживање награде показала оправданим. Али, како то смјестити у скучени простор сценографије на којој пише „држава, нација, друштво – то сам само ја?“.
