Пише: Јелена Контић
Вјечне су само мијена и патња. Вјечно је вријеме и судбина која гради и разграђује.
Реченица теоретичара књижевности и аналитичара савремених књижевних токова проф. др Вука Церовићаиз Бијелог Поља, сублимат је свијета, живота, човјека, али и романа “Grossi De Brescova”, аутора Мирка Ракочевића.
Роман објављен 2023. у издању Графичког атељеа ЦГ, води читаоце кроз богате и сложене свјетове, приче и ликове који буде радозналост и интересовање, али и живо остају у памћењу. То је бајковито свједочанство о нама самима, али у далекој прошлости. Роман је сторија о суровом и честитом животу у средњовјековном рударском мјесту Брсково, са дашком меланхолије, уз аутентичне архаизме, имена и међуљудске односе, све испреплетано историјским геополитичким околностима 13. вијека.
Књижевност Мирка Ракочевића, са фокусом на дјело “Grossi De Brescova”, представљена је 29. маја у Подгорици, у Народној библиотеци “Радосав Љумовић”, у оквиру вечери коју је модерирала Сузана Радуловић.
Да вриједи прочитати роман, али и да је у питању дјело које би вјешти режисер пожелио за екранизацију, истакао је проф. др Церовић који Ракочевића убраја у неколико најбољих савремених прозних писаца у Црној Гори.
“Ракочевић је насликао хијерархију власти и бројне увезане судбине јунака, житеља града, од заповједника Велизара кефалије, сашког кнеза Блајбергера, његове кћерке Ане, Ханса де Бибериса, трговца, његовог сина Хенрика, најдаровитијег јувелира у Брскову, до поменутог рудара Десе и госпара, трговца из Котора, Миха Спице. Судбине јунака се прожимају и толико су повезане као да су у питању чланови исте породице, тако да једна несрећа распе плетиво живота цијелог града. Роман је казивање о трагичним, неоствареним љубавима Хенрика и Ане, Десе и Милице, Миха Спице и Ане. У роману, као и у животу, планирано се не остварује”, испричао је, између осталог, Церовић, распирујући машту и занимање оних који још нијесу прочитали дјело.
Аутор бројних огледа, есеја и књижевне критике, др Радоје Фемић, подсјетио је да Ракочевићев роман враћа читалачку мисао на помало заборављену епизоду средњовјековне историје, у којој је Брсково, касније Мојковац, као развијени центар ковачке и рударске дјелатности, представљало значајну тачку на балканској рударској топографији.
“Приповједач је настојао да сагледа алтернативну, унутрашњу историју средњовјековног Брскова, тиме и ондашњег свијета и човјека у њему… Сугестивним призорима је показао преплитање духа ондашњег Брскова с културом Котора, Дубровника, па и Венеције, којима је пожељност брсковљанског гроша будила интересовање за мјесто дубоког залеђа. Слике трговачких каравана у роману сугеришу вишу, одуховљену природу трговачког посла који никако није сам себи сврха, већ је најчешће, а у овом роману закономјерно, сублимат тежњи човјека да стицањем материјалног иметка унаприједи духовну и, нарочито, емоционалну страну бића, јер је брсковљански грош конотиран као симбол противрјечности животних тежњи и потраге за срећом”, казао је Фемић на књижевној вечери.
Реферишући на претходна Ракочевићева дјела, Церовић је подсјетио да је роман, у преводу “Брскови гроши”, још једно ауторово дјело о тврђави, о средњовјековном Брскову који је имао ковницу новца једнако вриједног као и млетачки грош.
“Ово је занимљива прича о граду који функционише као живи организам, као колективни литерарни јунак, прича о моћним људима који живе унутар тврђаве, о рудницима у којима руду ваде, топе и кују у сребрне новчиће саси, највјештији рудари тог времена. Роман је прича о нестварном граду, писац схвата да градови, као и људи, имају судбину и трајање, своју младост, успон и залет, сутон, суноврат и смрт. Савремена прича о граду који живи, у ком пулсира живот. Лишен историјских оптерећења и то је битан квалитет дјела”, истакао је он.
Ликови су фино обликовани, оригинални и увјерљиви, слојевити и сложени, карактери битно различити, оцјењује Церовић. Неки од њих, додаје, имају недокучиве фикције, које их просто извлаче из реалног свијета.
Фемић додаје да Ракочевић, иако је изградио упечатљиву галерију књижевних јунака, није дао привилеговано мјесто ниједном од њих.
“Штавише, могло би се рећи да је главни јунак управо Брсково, јер је симболизација простора реализована начином који омогућава да се јунак најприје ситуира у хронотоп Брскова, па да онда доспије под приповједачку лупу”, истакао је Фемић, а Церовић потврдио да је колективни јунак романа град “и у њему три красна младића и двије дивне дјевојке у најужем језгру приче”, а сви они повезани привидним случајностима, заправо чврстим везама у које их је уплео усуд.
Церовић је примијетио да се роман чита у даху, те констатовао Ракочевићев дар за избор детаља који се огледа и у томе што их се читалац живо сјећа и послије евентуалног заборављања радње. Ту је и тајанственост оностраног, а права радња се, истиче Церовић, наслућује изван реченог.
У Мојковцу одржана промоција: Деценијама није било романа попут „Grossi di Brescova“
Фемић је потврдио да “детаљна, готово неореалистичка склоност приповједача да оживи епоху у сваком, па и најмањем детаљу (приказ обуће, одјеће, каталог хране и пића, ентеријер и екстеријер) условљава имагинарну реконструкцију свијета”…
“Приповједачки сокови тог свијета довољно су аутентични да представљају пројекцију средњовјековног Брскова какво је могло бити, а не какво је уистину било, што је, уосталом, и најзначајније својство Ракочевићеве романескне транспозиције”, оцјењује и додаје:
“Уједно, овај роман подсјећа на фасцинирајућу истовјетност потреба духа и тијела, које средњовјековног човјека приближавају нашем савременику. Освијетлити стазе тог варљивог, али несумњивог континуитета који образују живот брсковљанских насеобина, с једне, и свакодневица савременог Мојковца, с друге стране, значи вратити дуг завичају. Тај дуг Мирко Ракочевић, као својеврсни брсковљански љетописац, романом ‘Grossi De Brescova’ враћа цјелином спретног приповједачког замаха”, закључује Фемић.
Мирко Ракочевић рођен је у Бијелом Пољу и до сада је објавио више књига: студију “Уклети пјесник Ристо Ратковић”, романе “Бедем”, чије је пето издање на нашем језику изашло прије два мјесеца и “Последњи сан у Нађмеђеру”, књигу кратких прича “Воз”, а са академиком Радомиром Ивановићем приредио је и књигу “Књижевна критика о Ристу Ратковићу”.
Извор: Вијести
