Кад би се поједини културни народи позвали да само једним именом великана иксажу понос на своју прошлост, да се преставе само једном ријечју, сваки би изустио име својег највећег пјесника. Грци би рекли Хомер, (а не Фидија), Италијани: Данте (а не Микеланђело, Енглези: Шекспир (а не Њутн), Нијемци: Гете (а не Бетовен), Пољаци: Микцјевич (а не Шопен) итд; наш народ би рекао Његош. Велики пјесни је најпунији израз народне душе, свијести и духа, најомиљенији великан-умјетник у народу.
Његош је за живота себи подигао спомен-капелу (маузолеј) на врху Ловћена, да ниуколико не измјени његов природни изглед. Слику Ловћена са капелом, у којој ће вјековати, понио је у гроб, у свом срцу и у зеници свога ока, дубоко увјерен да је нараштаји неће разарати.
Замисао великог пјесника остварена је. „Ловћен са капелом Његошевом симбол је је цијеле Црне Горе“-рекло се давно истално се понавља. Тај симбол ушао је у републички грб СРЦГ. Народ у колу пјева: „Ловћен нам је олтар свети“. Љуба Ненадовић пише: „Ловћен је особит. То је поларна звезда за црногорце…њихов Кремаљ, њихов Синај, њихова светиња“. Исидора Секулић каже: „Ловћен је облик лепоте…Врх Ловћена је одувек сабирао мисли и жеље Црногораца“. Тешко се ко може одлучити, без велике одговорности пред народом и историјом, да разори споменик који је Његош сам себи подигао, и да минама разара дивотни врх Ловћена. Устукнуло се при првој помисли на то. Јер да би се могла остварити Мештровићева замисао: подизање новог маузолеја Његошу, стрмо и оштро шљеме Ловћена морало би се разорити, врх много зарубити, стијена потрести, природни изглед измијенити. А Ловћен је у осјећању и свијести нашег народа, по схватању слободарских европских народа, вјековни Споменик Слободе, највеличанственији који постоји. Мажуранић је пјевао на њему: „Ах да виде свјета пуци остали крст ов’славни, непобијеђен игда,/брх Ловћена што се к небу диже“.
И замисао великог Мештровића обавезује, али не толико колико завјетна и остварена замисао Његошева, јер Мештровић, иако је свторио неколико замашних дјела надахнут народним пјесником, није био исконски израз ловћенске и црногорске средине, нити је имао прилике да се сроди с њоме: није био ни обавијештен о суштини ствари, и упознат с приликама.
Мештровић је извајао велику фигуру Побједника (1913), и није се супроставио вољи Београђана и јавном мњењу српског народа да споменик буде постављен на Калемегданз, а не на Теразијама, гдје га је планирао. Извајао је горостасну фигуру Гргура Нинског (1929) за Перистил Диоклецијанова маузолјеа, и није се супроставио вољи Сплићана, јавном мњењу хравтског народа и умјетничких кругова, да се његов „Нински“ премјести из Перистила и постави изван старих градских бедема. Да је Мештровић данас жив, он свакако не би захтијевао да се сруши споменик који је Његош сам себи подигао, јер је у својој души носио закон о заштити историјских споменика; он се не би супростављао мишљењу јавности и умјетничких кругова; дирао у слободарска осјећања народа Црне Горе. Пристао би да се споменик Његошу који је он извајао и даровао Црној Гори постави на Цетињу.
Подизањем Мештровићева споменика Његошу на Цетињу не би „све пропало“, како се рече у једном чланку у „Побједи“ (од 6. III 1966), него, напротив, било би све добијено и сачувано. Имали бисмо тако оба споменика Његошу, онај скромни и завјетни, који је наш највећи вајар израдио највећем нашем пјеснику, подигнут на Цетињу, гдје би дјело славног свјетског вајара било приступачно свијету. Остао би неокрњен и неоштећен врх Ловћена, симбол вјековне црногорске слободе, у који се не смије дирати.
Ристо Ковијанић
Побједа, 20. III 1966.
