Uspomena na ep. Mardarija Uskokovića, prvog episkopa američko – kanadskog
Čikaška crkva bila je 1931. godine ostala bez sveštenika, i da crkva ne bi bila zatvorena na Božić, Preosvećeni je sâm došao iz Libertivila i odslužio službu Božiju – nenajavljen, nepoznat i bez pomoćnika. Sâm samcit.
Ali pustimo čika Paju Boljca, čikaškog crkvenjaka, neka nam priča.
– Poranio sam, veli čika Paja, da otvorim i zagrejem crkvu, iako se nisam nadao da će biti Službe. Božić je, pak k’o velim. Doći će koji da bar sveću pripali. A i greh bi bilo da na Božić bude crkva zatvorena. Dvadeset i pet godina postoji čikaška crkva i nikad nije bila zatvorena. Zar da bude zatvorena danas, na Božić?
Čim dođoh u crkvu, prvo mi bi da potpalim peć. Siđoh u podrum i tek što počeh da češrkam po pepelu, a na podrumska vrata neko kuc – kuc.“ ‘Ajde unutra“! viknuh ja, pa produžih moj posao i ne gledajući ko ulazi.
– Hristos se rodi, čika Pajo! oslovi me poznati glas. Pridigoh glavu da bolje vidim, da me uši ne varaju, i umalo što ne padoh od iznenađenja. Preda mnom je stajao Episkop Mardarije, pomalo promrzao ali nasmejan.
– Vaistinu se rodi, Vaše Preosveštenstvo! ali odkud Vi ovde?
-Danas je Božić, čika Pajo, a ovo je hram. I Bog i moj narod očekuju molitvu i ja dođoh da odslužim službu, pošto crkva nema sveštenika. Nego daj da ti pomognem oko peći, da se crkva što pre zagreje.
– More man’te Vi, Vaše Preosveštenstvo peć, ja ću to sam uraditi…
Pa valjda od velike uzbuđenosti što me beše obuzela zbog iznenadnog dolaska Episkopovog, zakačih nekako čunkove i čunkovi odoše na jednu stranu. Dim poče da kulja i varnice da lete. Drž’ ja, drž’ Episkop za vrele čunkove, te ih jedva namestismo.
Ja sam već star čovek, produžuje priči čika Paja. Uz sveti oltar sam, tako reći, od detinjstva i nikada slađe ne prihvatih za uže da udarim zvona, kao ovoga jutra, jer su ta zvona objavljivala Arhijerejsku službu samo sa jednim sveštenim licem u oltaru, a to jedino svešteno lice bio je sam Arhijerej.
Javiše mi se u pameti druge Arhijerejske službe i drugi vladičanski dolasci u crkvu… Zvona zvone, jedni sveštenici u odeždama čekaju pred crkvom, drugi pred oltarom uz grmljavinu pesme: „Is pola eti despota“. Arhijerej dostojanstveno i svečano ulazi u hram i obavlja Službu, uz pomoć toliko sveštenika…
Naš Episkop svega toga nije imao na Božić. Bio je sam, sa Bogom i narodom, ali je služba bila jedna od najsvečajnijih što sam ikada zapamtio i osetio, jer je bila orošena mnogom suzom, koju je narod prolio od radosti, videći svog Episkopa kako sam služi da njegovo stado ne bude bez službe Božije na Božić.
Sveti oče i vladiko Mardarije, moli Boga za nas!
Preuzeto sa profila prof.Aleksandra Vujovića iz Cetinjske bogoslovije
