Sve je počelo u Rusiji, u prvim taktovima proleća, u krajoliku severa vlažne zemlje što je sanjala floralne snove, uz široku reku Volkov
Piše: Sonja Domazet
Mnogo godina kasnije, u Americi, osluškujući ubrzano, plitko disanje publike, spuštao je najslavnije ruke u svetu pijanizma (ti prsti su pokrivali trinaest intervala na klavijaturi, trideset santimetara) na dirke i svirao muziku koja ni tada, kao ni sada nije prevodiva i zato je o njoj lepo i teško govoriti. Pandan njegovoj tadašnjoj umetnosti možda je Sezanov kasni opus. Interpretirajući Skrjabina, Baha, Mendelsona, Šopena ili dela iz sopstvenog opusa, Rahmanjinov uspeva da slušaoce izvede na potpuno pusto polje sa nebom onog sveta, „gde drveće tiho govori u sjajnom, intenzivnom vazduhu“.
Sve je počelo u Rusiji, u prvim taktovima proleća, u krajoliku severa vlažne zemlje što je sanjala floralne snove, uz široku reku Volkov. Sergej Rahmanjinov rođen je 2. aprila 1873 u Novgorodu. (Ove godine svet obeležava 150 godina od njegovog rođenja i 80 godina od njegove smrti) Kasnije, pred kraj, u Americi, sanjaće miris pokošenog sena, dim ribarskih vatri, veliku kuću što se ljuljala u odjecima komplikovanih blaženstava ogromnih, prastarih zvona.
Porodica beše prepuna dešavanja – dakle, tragikomična. Otac – nežan i nepouzdan, preljubazan i raspikuća, mati milolika, ali stroga, Sergej tada beše Serjoža i baka ga je branila od kazni zbog neprekidnih nestašluka. Divna sećanja puna sunca, maglovitih svitanja i ozvezdalih noći iz detinjstva u kome je sve muzikalno odjekivalo – oblaci, zvezde, leptiri, ludilo zrikavaca, vetar što se klizao o šolje sa srebrnim kašičicama, o uzvitlane zavese, vrele od neke unutarnje temperature, o klavijaturu, na kojoj su svirali i deda i oba roditelja…
Ali talenat Sergeja Rahmanjinova otkrila je – dadilja, kada su jednom ostali sami kod kuće. Serjoža ju je moljakao da peva jednu Šubertovu pesmu, a on je pratio na klaviru. I dadilja beše zapanjena – dečak je svirao akorde koji i kada nisu bili kompletni, ne behu pogrešni. (Da, u to doba dadilje su pevale Šuberta sa decom…).
Rahmanjinov je imao apsolutni sluh, a u Novgorodu je život počinjao da se ubrzava. Sergej je dobio učiteljicu klavira koja je stigla ravno sa Konzervatorijuma u Moskvi, roditelji su se razišli, pošto je otac prodao sve što se dalo prodati, bila je epidemija difterije, Serjoža je preživeo, kao i sva druga braća i sestre, osim Sofije.
Njene majušne, dragocene oči, treperava svetlost njenih haljina behu deo one molske muzičke kutije uspomena koja je počinjala svoj turobni, tihi mlin protiv njegove volje, sama od sebe. Zauvek tako.
Majka se sa decom seli i on dospeva u zaljuljane ulice Sankt Peterburga, a zatim pod kupole Moskve, gde neće postati deo vojnog puka, kao što je nekada planirano, već će ga upisati u klasu čuvenog pedagoga Zvereva. Sazreva, raj logosa je pronađen. Na konzervatorijumu je, uči kompoziciju kod Arenskog i Tanjejeva, a klavir kod rođaka Zilotija. Ziloti beše Listov učenik, a List pijanista i kompozitor koji je u publici izazivao trans i navodio da osetljivi nervi klavira – žice, pucaju. (Zaljubljene dame će na koncertima padati u nesvest držeći komadiće pokidanih klavirskih žica u ruci, kao relikviju) Rahmanjinov će otići korak dalje. Postaće i kompozitor i dirigent i pijanista, ali neće pucati nervi instrumenta, zauvek će drhtati nervni sistem slušalaca, kad začuju sunčanu čistotu njegovog dura ili sakralnu pomamu njegovih molskih virova.
Kada mu je na konzervatorijumu Čajkovski u ispitnoj komisiji, upisaće u rubriku za ocene peticu sa četiri plusa…Ovako laskavu ocenu je Petar Iljič upisao jednom u životu i kasnije mu šapnuo: „Rođeni ste pod srećnom zvezdom…“
Rahmanjinov završava konzervatorijum sa zlatnom medaljom, a na premijeri njegove prve opere, na kraju „Aleka“, Čajkovski ustaje, da pokaže publici da je izvedeno delo za divljenje. (Kasnije, Rahmanjinov će reći da je ova kompozicija bila bezvredna, pisana po staromodnom italijanskom modelu). Ali te noći, mladi kompozitor je doveden na scenu ispred zavese, zbunjen, malčice poguren – leđima je takao ledenu vrelinu zvezda. O da, pad uvek kreće sa skliske skakonice uspeha. I njegova simfonija u d molu je – pad.
„Posle te simfonije nisam komponovao ništa tri godine, osećao sam se kao čovek koji je doživeo moždani udar i na duže vreme izgubio sposobnost korišćenja glave i ruku.“
Da mu pomogne, vode ga kod Tolstoja. On je upravo igrao šah, poseo ga je pored sebe i udario ga po kolenu. Rahmanjinov ga je gledao s neskrivenim obožavanjem. Tolstoj ga je prostrelio pogledom i viknuo: „Rad. Samo radite. Mislite da sam ja zadovoljan sobom? Nikad. Radim svaki dan.“
Sledeći put će videti Tolstoja januara 1900. Biće sa Šaljapinom, koji će pevati Rahmanjinovu pesmu „Sudbina“. Kad se muzika završi, Tolstoj im prilazi: „Moram da vam kažem da mi se ništa nije dopalo. Betoven je glupost, Puškin i Ljermontov isto“. Iza njega je zbunjeno cupkala Sofija Tolstoj i šaputala: „Molim vas, nemojte se suprotstavljati. LJvočka ne sme da se uzbuđuje…“
Rahmanjinov je i dalje u okeanu depresije. Na Krimu često sreće Čehova, tamo je sa Šaljapinom, na imanju jednog kneza. Čehov i on će se prepoznati – svuda stranci, prihvataju sudbinu sa tihom, monaškom melanholijom. Kompozitor postaje pacijent u to vreme poznatog moskovskog hipnoterapeuta, dr Nikolaja Dala.
Dr Dal je sam bio veliki ljubitelj muzike i svirao je čelo u amaterskom kvartetu. Rahmanjinova je svakodnevno slao u san, u neku vrstu transa: „Ti ćeš uskoro napisati koncert za svoj instrument, radićeš s lakoćom kao nikada do sada, kao nikada do sada…“.
Sam Rahmanjinov se začudio kada je muzika ponovo počela da biva njegova svakodnevna magija. Svoj sledeći koncert piše iste godine, to je njegovo najbolje i jedno od onih dela koja će trajati dok bude čovečanstva – Drugi klavirski koncert u c-molu, posvećen dr Nikolaju Dalu.
Narednih šesnaest godina komponovaće preko pedeset dela za klavir, oba kompleta prelida, Treći koncert u d-molu, dve klavirske sonate.
Uprkos protivljenjima, oženio se bliskom rođakom, ona je u dnevniku zapisala da su se venčali u kišni dan, da je pljuštalo i da su Serjožine ruke bile spokojne oko njenog struka, kao na klavijaturi… U prve dve decenije XX veka, Rahmanjinov je u javnom životu slavljen i kao kompozitor i kao dirigent Boljšoj teatra i Moskovske filharmonije. Bio je i revizor muzičkog obrazovanja u carevini. Ali glečer starog vremena se ubrzano otapao… Oluja revolucije pregazila je srebrni vek…
Topovi su tutnjali sa Aurore i noću su se čuli poklici juriša na Zimski dvorac… „Sanjao sam da se naginje i ruši, nemo“, reći će kasnije. Dok on napušta domovinu, u njegovu daču useljavaju se predstavnici nove narodne vlasti. Ljuska tuge oblikovala je meso muzike koju će kasnije izvoditi.
Prva stanica je Finska, „svirao sam kao da lebdim po plavom kiseoniku“, a zatim Švedska, Nemačka, Švajcarska, Amerika… Doživotno izgnanstvo. Bez talenta za sreću. Melanholiju sudbina slika na njegovom umornom licu. „Ovde je suviše ovde, tamo je suviše tamo“, napisala je tih godina, u emigraciji, Cvetajeva.
Rahmanjinov više ne može da bude kompozitor, sada mora da izdržava i suprugu i dve kćeri. Materijalna oskudica, ali i momenti intelektualnog i umetničkog blaženstva. Sa četrdeset i pet, ponovo postaje pijanista. Ima fantastičnu muzičko-poetsku memoriju, svira Betovena, Šumana, Šopena, Lista, sopstvenu muziku…
I dok mnoge grafinje postaju sobarice i bludnice, a mnogi baletani lakeji, on postaje najveći među pijanistima.
Svira na „Bezendorfer imperijalu“ i Guld će reći: „Postoje pijanisti koji poništavajući instrument, slušaoca vode ka nepomućenoj, čistoj muzici. Tako je svirao Rahmanjinov. Nemilosrdno trezven, potresno jednostavan…“
U emigraciji je daleko manje komponovao nego u Rusiji. Ali je svirao besprekorno i bio najplaćeniji pijanista svog doba. Postao je američki državljanin i napisao prijatelju: „Osećam takav strah u duši da bi se mogao meriti stopama.“
Nije znao da umire. Lekari su od njega krili dijagnozu. Svirao je na poslednjem koncertu, mesec dana pred smrt, Šopenovu sonatu u b-molu sa posmrtnim maršem. Kod specijaliste, na poslednjem pregledu, dok je doktor ravnim glasom deklamovao lažnu, utešnu dijagnozu, spustio je pogled na svoje krilo i šapnuo: „Zbogom, drage moje ruke.“
Mesec dana kasnije, Šaljapinov sin je došao da ga poseti. Napolju je bleštalo martovsko sunce. On se trgao iz sna i pitao: „Ko to svira, ko to neprekidno svira?” Supruga ga je umirivala. „Ah, dakle, to stalno svira u mojoj glavi…“
To behu poslednje kapi meda u liturgiji odlaska. Sergej Vasiljevič Rahmanjinov sahranjen je pored malog njujorškog grada, Valhale u martu 1943. Tamo leži i osluškuje. Zemlja plamti od njegovog tela. Počini, čarolijo, cvrkuće nevidljiva ptica u noći natopljenoj mesečinom.
