Немачки политичари, културни лидери и медији називају скандалом оно што су Јувал Абрахам и Базел Адра рекли о ономе што су снимили. А чињеница да су снимили документарац је непобитна и показује како израелска војска руши куће заједнице од двадесет села. У једном од тих села рођена је и одрасла редитељ и сниматељ Адра. Да је данас жив Хуан Луис Вивес, аутор јединствене књиге о узроцима опадања занатства и уметности, могао би да напише и поглавље о пропадању немачког устава. Два важна параграфа тог устава су више пута прекршена, и више не важе као што су била. Већ видим како ми неки стручњаци одмах објашњавају да није баш тако, да треба да видимо шта се подразумева под тим и тим. На пример, шта је „људско достојанство“. То није ренесансна књижевна врста, већ, како је неко написао, рајски израз који је настао после пакла. Њемачки устав почиње тиме: Достојанство човјека је неприкосновено. Дужност је свих државних органа да је поштују и штите. Немачки народ се стога залаже за неприкосновена и неотуђива људска права као основу сваке људске заједнице, правде и мира у свету.
Од прошле јесени више пута смо видели да обавезу заштите људског достојанства државни органи Немачке не поштују. Неосетљивост и равнодушност према палестинским жртвама испунили су немачки јавни простор. То је све заведено одозго, са политичког врха, и спроводи се кроз све медије. И не испада добро за оне који се буне против тога.
Гледао сам филм „Нема друге земље“ који је у фебруару награђен наградом Берлинала филмског фестивала за документарни филм. Филм су снимиле четири особе:Јувал Абрахам, Базел Адра, Хамдан Балал иРацхел Сзор, два Палестинца, један Израелац и један Израелац. Док се о филму мало причало, у Немачкој се дигла велика бука око изјава двојице награђених аутора. На сцени су се појавили Јувал Абрахам и Базел Адра. Немачка телевизија, штампа и интернет јавили су да је Берлинале завршен политичким скандалом. Да видимо шта су имали да кажу награђени редитељи. Базел Адра: „Веома, веома ми је тешко да славим, док се десетине хиљада људи мог народа распарчавају и масакрирају у Гази. Тражим одавде, из Берлина, Немачка да поштује позив Уједињених нација и да не шаље оружје у Израел“. Јувал Абрахам је рекао да ће он и његов пријатељ за два дана отићи из Берлина сваки у свој дом, а њих двојица, где живе, нису равноправни, иако су удаљени пола сата један од другог.
Он сам живи тамо где влада грађанско право, може се слободно кретати, има право гласа, а његов пријатељ је под војним режимом и не може се слободно кретати нити има право гласа. Јер његов пријатељ, као и милиони Палестинаца, живи у заточеништву окупације и апартхејда. Тамо где његов пријатељ живи са нама обично се зове Западна обала, а зове се и Цисјорданиа или Западна обала. То је земља коју је окупирао Израел.
Ово што је речено данас немачки медији могу назвати само скандалом. Немачким медијима је уведена цензура, чиме ће се убудуће бавити релевантни истраживачки институти. Жртва је пети став устава: Свако има право да усмено, писмено и сликом изнесе своје мишљење, да га објави и да слободно користи опште доступне изворе. Загарантована је слобода штампе и слобода извештавања путем радија и филма. Нема цензуре.
За оне који живе у Немачкој ово је данас углавном мртво слово на папиру. У Немачкој постоји цензура у вези са палестинским питањем, односно постоји ограничење права да се о томе изрази усмено, писмено и сликано.
Немачки политичари, културни лидери и медији називају скандалом оно што су Јувал Абрахам и Базел Адра рекли о ономе што су снимили. А чињеница да су снимили документарац је непобитна и показује како израелска војска руши куће заједнице од двадесет села. У једном од тих села рођена је и одрасла редитељ и сниматељ Адра. Документује уништавање домова и рушење школа које су сељани изградили сопственим радом. Багери и булдожери све то сравне са земљом, јер, кажу, израелска војска треба да изгради полигон на том подручју. А то није територија Израела, то је Западна обала, или Западна обала, или Западна обала. Немачка телевизија и немачка политика о овоме ћуте. Филм је сниман од 2019. до 2022. године. У филму се види како полицајац пуца Палестинцу у груди Арон, који не умире одмах, већ после три године, од којих је све три имобилисан метком који га је погодио у кичму.
Наравно, јавио се и израелски амбасадор у Немачкој. Он самоуверено, као врховни цензор, прозива и кори немачку културну елиту и саветује је шта смеју, а шта не смеју да дозволе да се покаже и каже. Наводно ћутање те елите назива заглушујућим. Ум ове елите је довољно осољен док месецима посматра како грађани немачких градова суботом или недељом масовно излазе на улице да протестују против немачке деснице, и ћуте док за то време њихова држава снабдева оружјем најстрашније деснице у данашњи свет, онај који влада Израелом. Огласио се и изасланик за антисемитизам који је саопштио да су страни филмски ствараоци злоупотребили право на гостовање. Ни градоначелник Берлина није ћутао, обећао је истрагу, придружио му се и министар правде. Нису рекли шта ће да истражују. Можда би истрага дошла до одлуке да се ауторима забрани да говоре о свом делу?
И министар културе и медија Цлаудиа Ротх заслужио је номинацију за глупост године. Када су новинари објавили да је аплаудирала и говорима двојице победника, три дана касније је објавила да је аплаудирала искључиво и само Израелцу. Нико није пао на памет да јој каже да је израелски Абрахам био оштрији у свом обраћању од палестинске Адре, јер је поменуо шта израелски сачекуси одмах скачу на такве људе, као мокре флаше, лепе етикете „антисемитизам“ и „антиционизам“ : поменуо је неселективну окупацију палестинских насеља и апартхејд против Палестинаца.
Немачки министар културе не може бити ни приближно компетентан по овом питању као Израелац Јувал Абрахам: он живи у земљи у којој се спроводи оно што свакодневно види и што га као човека вређа, па то снима и објављује. Гледа га од рођења, не седи ни у једном берлинском студију и смишља филмске сцене, своје је снимао четири године по селима. У његовом филму нема глуме, израелски војници играју себе као и палестинске сељаке. У филму се све види, оно што се не види се чује: када се камера тресе, то значи да су га напали они које снима, односно израелски војници.
Филм приказује део ужаса у коме палестински народ живи на Западној обали. Израелска војска му руши куће, руши све што је саградио да би у њој живео, односно живео. Врховни суд Израела је 2022. године одлучио да изгради војни полигон на подручју од двадесет села, у области Масафер Јата, на површини од три хиљаде хектара. Војска приморава становнике села да напусте своје куће и насељавају се у пећине, војска им цементира бунаре из којих узимају воду и сече им водоводне цеви. Не дозволите им да уведу струју. Све под изговором да немају дозволу за бунар, за воду, за изградњу куће. А дозволе за то дају израелске власти, на земљи која није Израел, већ је окупирана од стране Израела. Ни немачка канцеларка, ни министар културе, ни министар правде ово не помињу.
Филм приказује како је неколико минута раније посетио село Тони Блeр, бивши британски премијер, а сада мировни изасланик за Блиски исток. А његов пролазак кроз село био је попут многих ствари које су Британци радили у земљи званој Палестина мандатариа. У једном кадру у филму такође можете видети Гидеон Леви, гигантска личност израелског независног новинарства, непоткупљиви противник израелске окупације и злочина који су пратили ту окупацију већ три четврт века.
Све у филму се дешава много пре 7. октобра 2023. Тек на крају филма је вест са радија да су Израелци напали Газу. Све је снимљено на подручју које је окупирала израелска војска, која нема намеру да га напусти. Израелски медији су одмах после његовог наступа на Берлиналу Јувала Абрахама назвали антисемитом и ко зна шта још, а он је у изјави за енглески Гардијан рекао да га је неки олош неколико дана касније потражио код куће у Израелу. У време када је овај текст изашао у штампу, Абрахам се није вратио кући.
Хуан Луис Вивес, ред је да завршим са њим, пише у поглављу о опадању грађанског права на следећи начин: „Код нас већина закона одобрава рат. У Новој Индији људи су против рата. Спартански закони су били потпуно ратоборни, због чега филозофи с правом у оним крајевима који не би могли опстати без трговине, као у Белгији, закони фаворизују трговину“. Вивес, син насилно преобраћених шпанских Јевреја, пише ово у Белгији. Да је данас жив, видео би у шта су упали закони земаља које помиње. Остаје да се сетимо једног места из Хоратио’с „Ода“, коју Вивес такође воли да цитира:
Али зашто су закони шупљи/ кад нема морала…?
No čemu zakoni šuplji/ kad nema morala…?
(Quid leges sine moribus/ vanae proficiunt…?
Синан Гуџевић
Извор: Портал Новости
