Немци су после Другог светског рата потиснули нацистичку прошлост, уместо да се позабаве сопственом одговорношћу. Зато није било само по себи разумљиво то што је 20. децембра 1963. почело суђење за Аушвиц
„Људи су истеривани из вагона, то је радио СС. Ми смо стајали у реду и било нам је забрањено под претњом смрти да разговарамо с неким од нових заробљеника.“ Тако је Рудолф Врба описао долазак у концентрациони логор Аушвиц.
Био је то 117. дан суђења у Франкфурту. Врба је с 18 година довезен у Аушвиц. Након две године проведене у логору успео је да побегне. Извештај који је он саставио 1944. био је један од првих који је западне савезнике информисао о систему убијања и гасним коморама у логору смрти.
Процес против менталитета „подвлачења црте“
Врба је на суђење стигао из Лондона. На суду у Франкфурту описивао је доживљаје на рампи у Аушвицу, поједине транспорте с више хиљада људи, селекцију, судбину многих који су одмах убијени. „Остатак људи онда је товарен у припремљене камионе и одвожен на другу страну, а то значи у Биркенау, директно у гасне коморе.“ Врба је изненађујуће мирно причао о свакодневици у логору смрти Аушвицу.
То што је 1963. уопште дошло до суђења у Франкфурту на Мајни готово је чудо у послератној Немачкој. Јер, на суђењу за ратне злочине у Нирнбергу одмах након рата осуђен је само мали број убица. А истакнути нацисти правили су каријеру у Савезној Републици Немачкој. Злогласни примери су шеф кабинета канцелара Конрада Аденауера, Ханс Глобке, или шеф тајне службе за иностранство БНД-а, Рајнхард Гелен.
И на суђењу у Франкфурту био је видљив јак отпор против суочавања с прошлошћу. Посетиоци су могли да виде како неки полицајци поздрављају војнички припаднике СС када су улазили у судницу.
Фриц Бауер се бори за разјашњење ствари
Иза суђења за Аушвиц у Франкфурту стајао је главни хесенски државни тужилац Фриц Бауер. Као Јевреј и социјалдемократа и сам је морао да бежи из нацистичке Немачке. Након рата је био покретач суочавања с прошлошћу правним средствима. Он је био усамљени појединац у правосуђу које није имало интереса за кажњавање нацистичких злочина.
Бауеру су помогле и неке случајности. Рецимо, документа које је пред крај рата приликом пожара у згради полицијског и СС-овог суда у Вроцлаву ветар однео на улицу. Та документа покупио је Емил Вулкан који је преживео Холокауст. Били су то прецизни спискови стрељања које је СС састављао у Аушвицу – за суђење су то били важни докази.
Историјски гигантски процес
Суђење за Аушвиц, које је званично названо „Кривични поступак против Мулке и других“, било је гигантско суђење. Насупрот четири државна тужиоца и три заступника котужитеља, стајала су 22 оптуженика и њихових 19 адвоката.
Командант Аушвица Рудолф Хес био је 1947. у Пољској осуђен на смрт. Оптужени Ромерт Мулка био је његов ађутант. Након 183 рочишта, 1965. је на Поротном суду у Франкфурту изречена пресуда. Шест пута доживотни затвор, а за остале оптуженике казне затвора између 3 и 14 година.
Али, циљ Фрица Бауера није био само кажњавање појединачних злочинаца. Он је хте да Аушвиц коначно постане тема у друштву. Да се Немци коначно суоче с оним што је Маурицијус Бернер описао на 78. рочишту, а што му је СС-ов апотекар Виктор Капезијус рекао приликом доласка у Аушвиц. „Др Капезијус је рекао: ’Не плачите, они иду само на купање. За сат времена ћете се поново видети.’ Тада сам својој жени и деци још довикивао на мађарском. Никад их више нисам видео.“ Бернерова супруга и три ћерке убијене су у гасној комори у Аушвицу одмах након доласка.
Историјски тонски записи
Суђење за Аушвиц било је важан корак у расветљавању немачких злочина и зато што су искази 318 од 360 сведока снимљени на тонску траку. У почетку је то било намењено само суду, а не јавности. Али, генерални секретар Међународног одбора за Аушвиц у Бечу, Херман Лангбајн, извршио је притисак на тадашњег хесенског министра правосуђа. И он се побринуо да снимци буду сачувани. Данас су оне део светске документарне баштине УНЕСКО и могу се чути на порталу Института „Фриц Бауер“.
Пресуда Савезног суда штитила је хиљаде СС-убица
Правно, суђење за Аушвиц није имало велике последице. Јесте осуђено 16 злочинаца, а након тога је било још неколико судских поступака, али велика већина СС-ових убица – у Аушвицу је радило више од 8.000 СС-чувара – никада није изведена пред суд.
Разлог за то је и пресуда Савезног суда. Он је тада захтевао да се за осуду сваком појединцу мора доказати неко конкретно учествовање у злочину. Тек 2016. је Савезни суд променио ту праксу и признао да су концентрациони логори били део „индустријске машине за убијање“. Већ и нижи задаци у логору – нпр. књиговође СС-а или секретарке СС-а – могле су да буду помагање у извршењу убиства у систему „организованог апарата за убијање“, закључио је тада Савезни суд.
Након те пресуде било је неколико судских поступака против бивших радника у Аушвицу оптужених за учествовање у масовном убиству. Али, због старости, већина њих неће дочекати правосудно суочавање с Холокаустом.
Сведочење се може чути
Да ће правно и друштвено суочавање с нацистичким злочинима дуго да траје, слутио је тадашњи хесенски главни државни тужилац Фриц Бауер већ 1964. На то је указивало држање оптуженика.
„Кад смо припремали суђење очекивали смо да ће пре или касније неко од оптужених да каже: ’То што се тада догодило је страшно, жао ми је, неће се више догодити – дајем људску реч.’ Мислим да би Немачка одахнула, као и читав свет и потомци оних који су убијени у Аушвицу, када би се коначно чула једна људска реч. Али, она се није чула. И неће се чути.“
Бауер је био у праву. До краја суђења СС-ови злочинци су се својим исказима међусобно штитили. Разјашњење чињеница нудили су само искази преживелих сведока. Тим је важније за историјску свест у Немачкој што се гласови сведока са суђења за Аушвиц у Франкфурту могу чути и данас.
ај (ард)
Извор: Дојче Веле
