Чини се да је на споразум о одлагању репарација пресудно утицао Хладни рат. Пожељно је било придобити поузданог савезника на самом прочељу западног света према комунистичкој пошасти. Неке од хипотеза износи и швајцарски економски историчар Тобијас Штрауман у књизи Из Хитлерове сенке: дуг, кривица и немачко привредно чудо.
Пише: Борис Беговић
Западна Немачка је средином прошлог века забележила спектакуларно високе стопе привредног раста. Током 1950-их година, просечна годишња стопа привредног раста била је осам одсто, док је у следећој деценији забележена нешто нижа – само пет. Поређења ради, откако је власт у Србији преузео СНС, просечна годишња стопа раста износила је 2,3 посто. Но, неозбиљне земље са неспособним властима на страну, како објаснити такву убитачну динамику немачког привредног раста у том периоду, то немачко „привредно чудо“?
Швајцарски економски историчар Тобијас Штрауман усредсредио се на то питање у књизи „Из Хитлерове сенке: дуг, кривица и немачко привредно чудо“ (Tobias Straumann. 2025. Out of Hitler’s Shadow: Debt, Guilt, and the German Economic Miracle. Oxford: Oxford University Press, 2025). Његов одговор је кратак – због тога што су Немачкој 1953. године повериоци опростили значајан део њеног спољног дуга.
Одлагање до уједињења
Но, да ли је спољни дуг Немачке после Другог светског рата заиста био такав да би био кључна препрека привредном расту? У књизи која, за економску историографију, садржи зачуђујуће мало података, ипак се нађе информација да је немачки спољни дуг у години у којој су окончани преговори у Лондону износио 29,6 милијарди немачких марака (ДМ). Па када читалац, из других извора додуше, не из Штрауманове књиге, дође до податка о немачком БДП-у у тој години (1952), сазнаје да је немачки спољни дуг тада износио свега 25 одсто БДП-а. Ништа страшно. Па због чега је онда све то, укључујући и отпис од око 50 процената номиналне вредности дуга, уопште било важно?
Због тога што је Лондонски споразум о немачком спољном дугу, уобличен 1952, а потписан 1953. године, садржао клаузулу да се питање немачких репарација за колосалну штету коју је та земља начинила у Другом светском рату, а и оно о преосталим репарацијама из доба Великог рата, одлаже до (будућег) уједињења Немачке. Тих година је Хладни рат био на врхунцу, па је то уједињење спадало у домен политичке фантастике. Дакле, у доба привредног опоравка и обнове, Западна Немачке није била оптерећена плаћањем репарација за ратну штету. А када је коначно дошло доба за немачко уједињење, приоритет у преговорима била су питања чланства (уједињене) Немачке у Северноатлантском савезу, темпа којим ће НАТО да уђе на територију тада још увек постојеће Источне Немачке, као и ритма повлачења совјетских (ускоро се испоставило руских) трупа са тог подручја. Укратко, Немачка никада није платила репарације за ратну штету коју је начинила у Другом светском рату. Парадоксално, репарације су платили њени савезници (Италија, Бугарска, итд.), на основну мировног споразума из Париза 1947. године, али Немачка је тога била поштеђена. Уколико се изузме оно што је отето на лицу места, у Немачкој, у првим годинама окупације, оно демонтирање немачких фабрика, постројења, инфраструктуре, оно преузимање авиона, камиона, локомотива, шта се све стигло, оно задржавање немачких ратних заробљеника да годинама кулаче и оправљају штету коју су направили. Макар део ње. И уколико се изузме један једини случај – Израел. У посебном споразуму, Немачка се обавезала да плати репарације Израелу у износу од три милијарде марака. Крај репарационе приче! Укратко, кафанско казивање о томе како је Јосип Броз Немачкој, због неке, додуше недефинисане противуслуге, опростио плаћање репарација, није утемељено у чињеницама.
Кључни предуслови за напредак
Питање да ли је овакво решење праведно, то да Немачка, осим наведених изузетака, никада не плати репарације за оно што је уништила у Другом светском рату, остављам читаоцима Радара. Више ме интересују одговори на следећа два питања. Прво, да ли је отписивање знатног дела немачког спољног дуга и де фацто ослобађање Немачке од плаћања репарација било пресудно за ту земљу – која би потенцијално била дужна ко Грчка – да крене путем убрзаног привредног раста? Штрауман сматра да јесте, али не нуди аргументе у прилог те тезе.
Економска анализа указује на то да је такво умањење фискалног оптерећења несумњиво било значајан чинилац немачког привредног опоравка, будући да се увећао фискални простор за јавне инвестиције у оно што је недостајало и, тиме, стварање повољнијег пословног окружења. Но, Западна Немачка је располагала свим оним што је теорија привредног раста уочила као кључне предуслове за економски напредак. Тамошње економске институције (нарочито после валутне реформе 1948. године) стварале су одговарајуће подстицаје предузетницима и инвеститорима, доминантан немачки културни образац је рад, марљивост и дисциплину постављао веома високо на лествици вредности, ниво људског капитала, услед квалитетног образовног система и марљивости као вредности за себе, био је веома висок, а Немачка је у многим привредним гранама била, у технолошком смислу, најнапреднија земља на свету. Амерички свемирски програм водио је – Немац. Дакле, сви предуслови привредног раста били су на месту, независно од спољног дуга и репарација. И онда је, поврх тога, Немачка, описаним исходом лондонских преговора, добила поприличан фискални простор, а самим споразумом са повериоцима, и приступ међународном тржишту капитала. Споразум о спољном дугу, укључујући суспензију плаћања репарација, био је значајан, али никако одлучујући услов за немачки привредни напредак. Многим земљама можете умањити задужење, опростити део спољног дуга, али то, само по себи, супротно ономе о чему је својевремено пенио Јанис Варуфакис (ако га се неко сећа), не доводи до привредног раста, још мање до чуда.
Утицај Версаја и Хладног рата
Друго релевантно питање јесте: шта је условило овакав исход преговора о спољном дугу, укључујући репарације? Штрауман у књизи папагајски понавља да су савезници знали да Западна Немачка може да плати више него што се обавезала споразумом о спољном дугу, али су играли на сигурно, желећи да избегну „погубно искуство“ репарација наметнутих Немачкој мировним уговором из Версаја, после Првог светског рата. Тиме јасно ставља до знања да је он сâм прогутао мамац, удицу и олово Кејнсовог пропагандног катехизиса о економским последицама (версајског) мира. Тај Штрауманов аргумент није уверљив. Прво, већ је у време лондонских преговора 1952. године свима било јасно да проблеми везани за немачке репарације после Великог рата нису били везани за могућности вајмарске Немачке да плаћа репарације, него за политичку вољу њене елите да то чини. Ако ништа друго, Хитлер је одмах по доласку на власт поштено рекао – нећемо да плаћамо репарације. Друго, између два светска рата догодила се Велика депресија, сви су стога били опседнути питањем одржавања, још боље увећавања агрегатне тражње – било је потребно да тржиште опорављене Немачке томе дâ свој допринос. Коначно и пресудно: почео је Хладни рат. Било је потребно становнике Западне Немачке задржати на правој страни. Пожељно је било придобити поузданог савезника на самом прочељу западног света према комунистичкој пошасти. Стога мало економског повлађивања није било наодмет. И не само економског – многи су се есесовци и вермахтовци, примерено осуђени на смрт вешањем или на доживотну робију, обрели на слободи баш у доба преговора о немачком спољном дугу.
Невероватно је како једна лоше написана књига о добро изабраној теми може да покрене мноштво занимљивих питања. Не само о прошлости.
Записано на маргинама приказа књиге објављеног у „Аналима Правног факултета у Београду“, који је доступан на: https://anali.rs/xml/202-/2026c/2026-2c/anali_2026-2c-08.pdf
Извор: Радар
