Пише: Немања Рујевић
„Опозиција мора да изађе из заветрине студентског и народног бунта. Не да тај бунт преузме, него да, слушајући вољу народа, проба да га каналише у захтев који ће Србију вратити у политичко доба. Па да кроз две, три седмице изађе пред грађане са понудом. А пред власт са захтевима.“
Ово је, да простите, аутоцитат. Из коментара који сам написао на овом месту пре више од месец дана.
Другим речима, опозиција је опет преспавала. Расцепкана, демонизована и маргинализована – не само од стране власти и њених медија, већ и од студената – она није успела ни да седне за сто, а камоли да изађе пред грађане са понудом, а пред власт са захтевима.
Тражи се златна рибица
Једино што се сада чује је „прво да власт испуни студентске захтеве, па онда прелазна влада!“
Како би то уопште функционисало? Рецимо да студенти процене да су захтеви испуњени и на пленумима, доследно, изгласају прекид блокада.
Онда, када се студенти врате предавањима и испитима, кад се наставници и адвокати врате послу, кад се грађани врате својим животима, тек онда ће доћи опозиција и рећи „е сад хоћемо прелазну владу!“
То им не би испунила ни златна рибица, а камоли цинични стратег моћи Вучић и то у тренутку када се коначно ратосиљао студентског бунта, највеће претње по свој режим откако је на власти.
Разумљива је страшљивост опозиције. Бунт је прво студентски па народни. Опозиција у њему није чак ни ритам-секција. Помало детињасто и сувише експлицитно ограђивање студената од политичких партија донело је опозицији можда и више невоља него Вучићу.
Сада је наша опозиција у тамном вилајету. Са студентима не може да прича. Ако повуче неки потез самостално, ризиковаће. Ако не повуче, пропустиће шансу.
Шта студенти морају да схвате
Опозиција се боји да их неко не оптужи да јашу на студентском бунту, да „преузимају протесте“.
Иако је бојазан оправдана, опозиција није ту да јој буде угодно него да се бави политиком. Да формулише политички захтев – рецимо, прелазна влада сместа, па онда избори. Сместа, док бунт још траје, а студенти нека процењују да ли су и када захтеви испуњени.
Омладини би пак било паметно да увиди како никакво „испуњење“ захтева неће одвести докле треба – до главе партијске хоботнице. Вучић може да им да пипак, али неће себе.
Да увиди, дакле, да сама суштина њиховог захтева и разлог бунта јесте систем као такав. А да се он мења само политички (пошто још нисам чуо да неко хоће да узме пушку и оде у шуму). И да је за то потребна опозиција.
Стрепња је дубља од наде. Изгледа да ће опозиција сада, можда невољко, чекати да им ПроГлас каже шта да раде.
Вучић ће их можда предухитрити. Урадиће шта год треба како би студенти рекли „захтеви су испуњени“, играће на време јер зна да ово не може да траје вечно. Ако му се карте поклопе, позваће на још једне намештене изборе негде у априлу.
Запањујуће је да и у овој ситуацији, кад је сатеран у ћошак, Вучић има више иницијативе него опозиција.
Извор: Време
