Не могу се сјетити никог другог, до Ђукановића, који је у скорије вријеме призивао рат у Црној Гори, најавом да ће се од сопствених грађана којима је предсједник „одметнути у шуму”. А зашто? Зато што је први пут у свом политичком трајању остао без апсолутне власти.
Тешко се сјетити када је било ко у црногорском јавном простору наступио са вишим степеном оптужби према некоме, а са истовремено ништавним степеном аргументације, као што то упорно, посљедњих дана чини Ђукановић према СПЦ. Једини ефекат, а изгледа и основна намјера његових ничим доказивих монструозних оптужби на рачун Цркве јесте диоба грађана и атак на друштвени склад унутар Црне Горе.
Привиђање и призивање ратних тема из његових уста све нас подсјећа на чињеницу да је управо овај човјек, као нико на Балкану, у посљедњих тридесет година, своју политичку власт утврдио учествујући у ратним збивањима и вјешто манипулишући својом подршком зараћеним странама, током распада бивше СФРЈ. Може се без двоумљења закључити како није било војне команде, од Вардара до Триглава, којој лично он, у неком моменту, није давао политичку подршку. Најприје је био међу командантима српске војске преко Дрине, па се потом извињавао Хрватима и слао своју војну делегацију на прославу хрватске војне побједе. О његовим комбинацијама са Тачијем и Хараданијем, тек ћемо, ваљда, чути… Исход таквих његових активности су срушени и расељени домови у Хрватској, БиХ и Србији (на Косову) док је једино од ријетких, још увјек нерасељених мјеста његова лична тродеценијска власт.
Вјероватно ће бити прилике да оптужбе које сваљује на рачун других овај човјек некада докаже пред земаљским судовима, али оно што нарочито интригира јавност, међу којима и бројне кориснике социјалне помоћи и народних кухиња широм Црне Горе, јесте питање колико је својим политичким нечињењем економски „гранатирао” бројне породице и грађане наше државе, и има ли такав тужни биланс икакве везе са метеријалним благостањем које Ђукановић до дан данас ужива.
Основано да сумњам у његову бригу за мир и у све његове осуде рата на другим меридијанима, када знамо да је, колико јуче, био главни мотиватор и идејни творац инцидента код Цетиња, који је пријетио озбиљном нарушавању нашег грађанског мира – само да би се одбранила његова митоманија и његова маштарења. Својим формалним и неформалним утицајима, стеченим тродеценијском деспотијом, успио је да узбуни добар дио мирних и достојанствених грађана Цетиња, против обреда који, баш на Цетињу, траје дуже него што могу да памте и најстарији становници престонице, и против патријарха Цркве којој је ишао у госте и по подршку онда када се радило о његовом политичком преживљавању. И сад, онај коме ништа није значио мир међу црногорским грађанима, зарад сопственог опстанка на власти, осуђује насиље и рат на другим просторима. Претпостављамо да то ради исто онолико искрено колико је био искрен када је цјеливао крст у рукама митрополита Амфилохија.
Ријечи митрополита Јоаникија да је рат у Украјини, као и сваки други рат, посљедица безбожништва које се било укоријенило међу људима – ваљда само неко ко неће не разумије. Неће бити да су служба и љубав према Богу, узроци ратова? Колико се ја разумијем у православну духовност – узроци рата су управо супротни. Хришћани вјерују да тамо гдје нема вјере у Бога, тамо не може бити ни љубави ни мира. А када је речено да је „Црна Гора пројектована да буде мала Украјина” убијеђен сам да се мислило на најновији Ђукановићев покушај да, зарад сопствене власти – завади и зарати најрођенију браћу, пријатеље и кумове. Не могу се сјетити никог другог, до Ђукановића, ко је у скорије вријеме призивао рат у Црној Гори, најавом да ће се од сопствених грађана којима је предсједник „одметнути у шуму”. А зашто? Зато што је први пут у свом политичком трајању остао без апсолутне власти.
Знам да Ђукановићеви ратни добоши, који су једино што тренутно има да извезе из своје државе пред Европу и свијет, немају слушаоце међу озбиљним људима. Његове руске бајке о „српском свјету” представљају приче за малу дјецу. Али, на сву срећу, и на напредак Црне Горе, ни дјеца то не слушају.
Милија Тодоровић
