Премијери и министри Словеније, Хрватске и Србије кују планове за обнову путничког жељезничког промета, Kина и ЕУ улажу новац у жељезнице, стручњаци заговарају оживљавање теретног промета, а предсједник Хрватске у томе види „руску платформу у Еуропи“
Словенска министрица инфраструктуре Аленка Братушек прије мјесец дана је на Бледу својем српском колеги Горану Весићу предложила да удруженим снагама покушају у промет пустити ноћни влак на релацији Љубљана – Загреб – Београд. Влакови су на тој релацији престали возити за вријеме пандемије коронавируса. Предсједница Владе Србије Ана Брнабић открила је да је протеклог викенда с премијером Андрејом Пленковићем такођер разговарала о поновном пуштању у промет влака Београд – Загреб – Љубљана. Једини је то пројект који је именовала, а о којима је разговарала с Пленковићем. Но предсједнику Зорану Милановићу и то је било довољно да поручи да се премијер Пленковић „најнормалније налази и кује некакве велике, али доста нејасне планове с људима који су руска платформа у Еуропи“.
Милановић је човјек који не воли влакове/возове. Не воли их ни онда кад би од њих Хрватска имала велике користи. Винковци су, примјерице, прије распада Југославије били највеће југославенско и балканско жељезничко чвориште. Влакови су свакога дана кроз Винковце превозили око 50 тисућа путника, годишње 18 милијуна. Kроз винковачки колодвор дневно је тада пролазило до 360 влакова, а запослених је било 3000, односно 3600 на читавом винковачком жељезничком подручју. Вечерњи лист је прије пет година своје читатеље подсјетио на времена кад је у Винковцима цвјетала жељезница јер се тих дана, за вријеме дводневног посјета српског предсједника Александра Вучића Хрватској, закотрљала прича о обнови пруге Загреб – Београд.
Винковци су прије распада Југославије били највеће балканско жељезничко чвориште. Влакови су свакога дана кроз њих превозили око 50 тисућа путника. Kроз винковачки колодвор дневно је тада пролазило до 360 влакова, а запослених је било 3000
Kако су винковачки колодвор и пруге на његовом подручју 2015. године темељито обновљени и модернизирани, обнова пруге Загреб – Београд додатно би оживјела винковачко жељезничко чвориште. Јер унаточ обновљеном колодвору и пругама којима влакови од Винковаца до Славонског Брода могу возити брзином до 160 километара, даље према Загребу до Новске могу возити брзином до 120 километара, а онда до Загреба тек 50 до 60 километара, као у вријеме парних локомотива. Влакови су се још спорије могли кретати на српској дионици од границе с Хрватском до Београда, па је путнички промет кроз Винковце пао на 30 посто предратног, а теретни на 25 посто. Вечерњи лист је прије пет година забиљежио да умјесто преко Винковаца, око 800 теретних влакова сваког мјесеца према Турској прометује преко Мађарске, Румуњске и Бугарске. Из Винковаца су тада поручили да би Хрватској, Словенији и Србији итекако користило да макар дио тог промета врате на своје пруге.
Но заједничка хрватско-српска обнова пруге Загреб – Београд у међувремену се није догодила. Вучић је тада открио и да је Kина у склопу својег Новог пута свиле била спремна финанцирати и суђеловати у модернизацији пруге између Загреба и Београда, али је њихову иницијативу Зоран Милановић као тадашњи хрватски премијер глатко одбио. Умјесто Загреба, ускочила је Будимпешта. Првих 75 километара брзе пруге између Београда и Новог Сада већ је пуштено у промет, Србија ће додатних 108 километара до мађарске границе изградити до 2025. године, а и Мађарска ће одмах потом завршити својих 150 километара до Будимпеште. Србија је у међувремену, уз обилну финанцијску помоћ Еуропске уније, започела обнову и модернизацију пруге од Београда до Ниша и даље према бугарској граници, а припрема се и за модернизацију пруге према Скопљу. Но то није све. Редакција Блоомберг Адриа лани је објавила да ће Србија 2024. године започети с модернизацијом пруге Стара Пазова – Шид, односно хрватска граница. Kако је нова пруга од Београда до Старе Пазове већ изграђена, очекује се да ће влакови од Београда до границе с Хрватском од 2027. године моћи возити брзином до 200 километара на сат. Блоомберг најављује и да ће Хрватска до 2027. године у цијелости завршити модернизацију дионице пруге од словенске до српске границе, а Словенија ће до 2028. године исто учинити с дионицом пруге од Љубљане до границе с Хрватском. Србија рачуна да ће око 400 милијуна еура потребних за модернизацију пруге до хрватске границе намакнути кредитом Еуропске инвестицијске банке и субвенцијама еуропског Инвестицијског фонда за западни Балкан те дијелом из своје државне благајне. И Словенија и Хрватска понајприје рачунају да ће модернизацију својих дионица пруге финанцирати из еуропских фондова.
Вечерњи лист је прошлога тједна најавио да ће Хрватске жељезнице ускоро започети радове „на дуго очекиваној реконструкцији и модернизацији жељезничке пруге на дионици Окучани – Винковци, која је дио коридорске пруге Новска – Товарник – државна граница са Србијом. Након модернизације, влакови би на тој дионици требали достизати брзину од 160 километара на сат“. Вечерњи појашњава да се „ради заправо о наставку обнове дијела међународнога коридора РХ1 од Дугог Села до границе са Србијом. Након завршетка пројекта модернизације дионице Винковци – Товарник – државна граница и Окучани – Новска те израде пројекта Дуго Село – Новска, модернизација дионице Окучани – Винковци, која укључује 12 жељезничких колодвора и 13 жељезничких стајалишта, наставак је обнове коридора суфинанциране из фондова Еуропске уније“.
Реконструкција пруге Љубљана – Загреб – Београд била је и главна тема разговора словенске министрице инфраструктуре Аленке Братушек и српског ресорног министра Горана Весића. Они су с Бледа поручили да су за модернизацију пруге заинтересиране и Италија и Аустрија те Еуропска унија. Весић је изјавио да су стога договорили да иницирају „заједнички састанак Италије, Аустрије, Словеније, Хрватске и Србије уз учешће Европске комисије“ на којем би се покушало договорити оснивање „заједничког тела које би координирало рад на реконструкцији пруга и које би спремало возни ред и све оно остало што ће ићи када уведемо брзе пруге“.
И док предсједник Милановић Пленковићу спочитава да „кује некакве нејасне планове с људима руске платформе у Еуропи“, декан београдског Саобраћајног факултета Небојша Бојовић Блоомбергу је потврдио да је „међународни значај пружног правца Београд – Шид (Kоридор 10), која представља део железничког транзитног коридора за везу западне и централне Европе са Грчком, Турском и Блиским истоком, потврђен Паневропским приоритетним коридорима и споразумима којима се дефинишу планови и стандарди развоја Трансевропске железничке мреже, а које је у виду закона ратификовала Република Србија“.
Директор Саобраћајног института ЦИП из Београда Славен Тица, који суђелује у изради пројеката модернизације српске дионице пруге, у Блоомбергу тврди да се „успостављањем брзе и квалитетне железничке везе у путничком и теретном саобраћају са Хрватском и Словенијом стварају услови за повећану конкурентност овог вида транспорта у региону, а самим тим и за повећање броја путника и робе на овој железничкој магистрали“. Тица поентира тврдећи да би „реконструкцијом и модернизацијом ове пруге, као дела међународне железничке магистрале, Србија допринела развоју регионалне сарадње, а самим тим и унапређењу саобраћајних, али и политичких, економских, друштвених, културних и других веза са суседним и оближњим земљама у овом делу Европе“. Милановић је пак у влаковима/возовима пронашао „људе руске платформе у Еуропи“.
Извор: www.portalnovosti.com
