У јуну 1992. године војска Републике Хрватске је спалила село, а цркву уништила експлозивом, док су у крипту убачене авионске бомбе, чиме је највећи дио моштију уништен, док се остаци данас налазе у костурници у склопу храма.
Усташе су 6. августа 1941. године побиле око 600 жена и дјеце из села Пребиловци. Убили су их звјерски, живе су их побацали у јаму Голубника. Убили су скоро све становнике тог села; процјена је да је убијено укупно 820 људи од 1000 становника.
Мошти страдалих су извађене из јаме 1990. године и положене у крипти цркве Сабора српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима.
Остала је упамћена бесједа коју је после одслуженог парастоса Новомиченицима пребиловачким, испред Дома културе у Пребиловцима, 1991. године одржао блаженопочивши патријарх српски Павле, али и знаменита пјесма „Нек пада снијег Господе“, коју је тада први пут изговорио Рајко Петров Ного.
Нек пада снијег Господе
Из сјећања по очима
Спавајте шумске јагоде
Све моје с вама почима
Спавајте моји умрли
Без гроба и без биљега
Нека вас вјетар загрли
Завије покров снијега
И нека мајку збодену
И њену цркву јелику
Бијелим рухом одјену
За њену тугу велику
Пјема ће бити уврштена у збирку „Лазарева субота и други дани“ (1993), а њено убједљиво тумачење понудио је још један великан српске поезије Иван В. Лалић, који је и сам сачинио један молитвени вапај за мртве – за српске мученике из Другог свјетског рата, у поеми „Опело за седам стотина из цркве у Глини“: „Нећу да прећутим; зидови су прећутали/ и срушили се. А они из цркве, што су мртви,/ Нису заспали. Они бдију, незвани бдију/ У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам/ У простор ветра што је сада не месту цркве/ Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви./ Нека остану и нека бдију, незвани бдију,/ Јер презрели би ме да им певам успаванку“.
О Ногово пјесми Лалић пише: „Можда најлирскију песму – молитву у савременој српској поезији написао је Рајко Петров Ного у три осмерачка катрена: ՚Нек пада снијег Господе՚. То је једна молитва за мртве, чија је трагика смрти ՚без гроба и без биљега՚ уткана у једну општу трагичност епохе. Тако често песник агресивног бунта, Ного овде тако поје једну молитву за белину, као покров за ՚нашу тугу велику՚. Симболошки набој белог као да извире из неких прадубина; да поменем само да бело може да симболизује безвременост (и екстазу), када га супротставимо црном које, према Хајнрику Цимеру, може да симболизује време. Ного моли да његове умрле, сахрањене у црној земљи, покрије бели снег. Безвремено, дакле, преко временог – у савршеној скрушености, али не и резигнацији молбеног обраћања“.
У јуну 1992. године војска Републике Хрватске је спалила село, а цркву уништила експлозивом, док су у крипту убачене авионске бомбе, чиме је највећи дио моштију уништен, док се остаци данас налазе у костурници у склопу храма.
Пребиловачки светитељи су канонизовани на Светом архијерејском сабору СПЦ који је одржан од 15. до 29. маја 2015. године.
Припремио мр Милорад Дурутовић
